РТ Балкан на Божић у енклавама на КиМ: Славимо као и сви Срби, а ипак другачије

Срби на Косову и Метохији у енклавама славе Божић исто и као сви остали Срби, али ипак мало другачије. Њихови дани испуњени су стрепњом, па и на најрадосније хришћанске празнике попут Божића, кроз своје енклаве пролазе опрезно и практично "кришом", како комшије Албанци не би помислили да је ношење бадњака кроз село провокација, јер на КиМ сваки потез Срба гледа се баш тако - као провокација. 

Младен Спасић из села Рабовце крај Липљана у коме је остало још 25 српских кућа објашњава за РТ Балкан шта је то другачије на Косову и Метохији у односу на остатак Србије када је у питању прослава великих празника.

"Кад одемо да сечемо бадњаке срећни смо кад се без проблема вратимо кући. Кад наложимо бадњаке испред цркве, опустимо се, али срећни смо тек кад сви стигнемо кућама. Кад одемо на литургију, у цркву, опет, најважније је да се сви вратимо својим домовима без проблема, живи и здрави. И, у томе се састоји наша срећа, срећа Срба са Косова и Метохије. Славимо Божић, Бадњи дан, као и сви у Србији, али, мало другачије".

Сваки Божић, сваки Васкрс, сваки велики празник од 1999. до данас овде донесу велику радост, радост празника, али и велику дозу страха, неизвесности, бриге како ће све проћи, да се нешто деси, и то је овде, једноставно тако.

"Да бисмо исекли бадњаке морамо да прођемо кроз неколико албанских села. Поранимо добро, и пре пет ујутру, одемо, обично у Старо Грацко, исечемо бадњаке, трудимо се да се вратимо што пре, док комшије спавају, једноставно, да неко не процени да је 'провокација' то што ћемо са бадњацима проћи кроз село", каже наш саговорник Младен.

Јуче је, на Бадњи дан, хвала Богу, каже Младен, у њиховом селу све добро прошло, без инцидената.

"Пресекла нас је, уплашила вест о ономе што се догодило у Готовуши код Штрпца, о рањавању двојице дечака. Јуче сам у бадњаке ишао са сином, и, синоћ, после те вести, дуго сам размишљао, преиспитивао себе, да ли сам погрешио што сам и дете повео у сечу бадњака, да ли је то било исправно, безбедно, промишљено са моје стране. А опет, желео сам само да мој син види како изгледа тај обичај, да памти детињство и по томе, по сечи бадњака", каже Младен.

Каже и да са комшијама Албанцима у селу немају проблема, да је тако од 1999. и да ни Албанци немају проблема са комшијама Србима.

"Сва наша жеља јесте да празнике проведемо у миру, да славимо без бриге да се нешто не деси, као што и комшије славе своје празнике", истиче Младен.

Он је јутрос Божић дочекао са своје троје деце, супругом, оцем и мајком.

"Зором смо били до цркве, тамо су се окупиле све српске породице, по повратку кући кренули смо да обиђемо пријатеље, рођаке, кумове, онда је био божићни ручак, и срце пуно радости, среће, тек по неки тренутак кад заборавимо на стварност у којој живимо", наводи саговорник РТ Балкан.  

Небојша Николић из Лапљег Села није крио узбуђење када је пред црквом у енклави у којој живи видео више стотина људи, каже, сузе су му кренуле од среће.

"Јутрос је у цркви у Лапљем Селу било барем 250 до 300 људи. Сузе су ми кренуле кад сам видео да у цркви нема где игла да падне, и, сваке године за Божић, за Васкрс, за велике празнике у нашој цркви је све више људи. И, све више омладине, деце, Богу хвала. Враћају се људи вери, враћају се Богу и то је велика утеха за све нас", каже Небојша Николић из Лапљег Села.

У Лапљем Селу, српској енклави крај Приштине живи око 2.000 Срба, близу је и Грачаница. На Бадње вече људе је и овде, причају, пресекла вест из Готовуше код Штрпца о рањавању двојице српских дечака који су се враћали из сече бадњака. Мало касније, са олакшањем је, кажу,  дочекана нова вест да су деца пребачена у КБЦ у Грачаници, да су оперисани, у стабилном стању.

"И пресекла нас је и уплашила та вест, као што смо читав децембар стрепели да се оно што се дешава на северу КиМ не прелије овде, да ми не будемо изложени додатном притиску", кажу у Лапљем Селу.

Код Небојше Николића, на Божић је пуна кућа. Он и супруга Ивана, син Василије коме је осам година, ћерке Симонида (12) и Марија (15), отац Светислав, мајка Дивна и сестра Наташа.

"Славимо Божић као што су овде славили наши прадедови, чукундедови, и у неким тежим и у неким бољим временима. Синоћ  смо у кућу унели бадњаке, сламу, жито, мајка је као најстарија жена у кући све нас благосиљала, пожелела нашем дому много радости, среће, благостања, здравља, слоге... Онда смо вечерали, отац на челу софре, поред њега мали Василије, сломили смо колач, свакоме поделили по парче, и, Господе боже, како ми је срце синоћ било пуно радости. Јесте тешко, али, кад је најтеже, наши празници враћају нам веру у живот, наду да ће бити боље, јер, знамо зашто живимо овде,  знамо зашто смо остали и опстали", каже Небојша.

А страх, неизвесност, бриге за сваки нови дан, све то се заборави на трен док у кући горе бадњаци и чека се Божић.

"Верујте, читаве ноћи од неког узбуђења нисам заспао... Зором смо дочекали положајника, затим смо сви из куће кренули у цркву, на литургију, на причешће и то је оно што нас снажи, што нам даје снагу да истрајемо овде", закључује Небојша.