Од Сарајева до Рачка: Како се "истина о српским злочинима" калила у Хашком трибуналу

Вилијам Вокер, бивши шеф ОЕБС-а на КИМ рекао је да је "важно да је 'Косово' нова држава у срцу Европе" и да је то "донела војна интервенција НАТО-а, о којој тада нико није ни размишљао, а која је резултат реакције на покољ у Рачку".

Као и у свакој лажи и у Вокеровој има зрно истине – фабриковани случај Рачак јесте био преко потребан Западу како би оправдао НАТО агресију на СР Југославију 1999. године.

Сличне замисли Запад је већ испробавао током деведесетих, а као полигон је служило окупирано Сарајево. Суд у Хагу био је последња инстанца која је све лоше исцениране фикције требало да "озакони" пресудама и да крваво раскомаданом подручју бивше СФРЈ донесе катарзу, и то преко српских леђа.

Ипак, поједине "акције" биле су толико аљкаво реализоване да чак ни нимало гадљиви Хашки трибунал није могао да их свари.

Видело се да је фабриковано

У мају 1992. године пале су мине у улицу Васе Мискина у Сарајеву, а погинуо је и рањен велики број цивила, што је био повод да се тадашњој Југославији уведу ригорозне санкције.

Српска страна је одбацила одговорност за злочин, тврдећи да је у питању "операција под лажном заставом" иза које стоје муслиманске снаге. Назив се користи за све тајне операције и сличне активности (оружани и терористички напади, атентати или саботаже) које предузима нека држава или организација, али је приписује некој другој, најчешће супарничкој држави или организацији у пропагандне сврхе.

Лист "Индепендент" од 22. августа 1992. приметио да је су страшне сцене са лица места ужаснуле јавно мњење, преноси организација "Дефенд демокраси". Званичници УН-а су од почетка били "сумњичави у вези са околностима, али нису хтели јавно да изнесу своје мишљење, како не би угрозили своју мисију у Босни".

Поверљиви извештаји дати команданту мировних снага УН генералу Сатишу Намбијару наводе "да је вероватно да је напад извршила војска босанске владе у Сарајеву". У ствари, они сматрају да то уопште није био минобацачки напад, већ "експлозија детонирана са даљине – вероватно експлозив у конзерви", јер траг који је остао после удара није ни приближно велики колико би се очекивало.

Према наводима листа, званичници УН и високи западни војни официри сматрају да је напад 1992. године извела босанска влада, "да би придобила симпатије целог света и покренула интервенцију".

Извори тврде и да је генерал Пјер Мари Галоа, истакнути геополитичар и војни стратег питао премијера Француске Алена Жипеа "да ли је мина која је направила покољ у сарајевској улици Васе Мискина бошњачка" и да ли су "они изазвали покољ сопственог народа". "Да", одговорио је Жипе и додао да су "они извукли НАТО из одлагања и одуговлачења".

О томе колико је случај био поткрепљен, сведочи и чињеница да је Тужилаштво у Хагу повукло оптужницу из предмета у процесу суђења генералу Војске Републике Српске Ратку Младићу (чак и пре него што је почело суђење) као и првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу.

На питање зашто је Хашки трибунал одустао од оптужница за наводни покољ, адвокат Бранко Лукић каже да су "Рачак и Васе Мискина до те мере огољени пре почетка суђења и да се видело да је фабриковано, да тужиоци у Хагу нису хтели да се оптерећују - толико је било очигледно".

У интересу "високе политике"

Следећи догађај који ће бити окарактерисан као покољ десио се фебруара 1994. године, када су наводно српске снаге испалиле мину на сарајевску пијацу Маркале, а снимци онога што се десило обишли су цео свет.

Генерал Мајкл Роуз који је тада био на челу УНПРОФОР-а открио је у мемоарима да је у првом извештају УНПРОФОР-а било наведено да је мина испаљена са положаја армије БиХ, што је у потврдио и посредник Европске заједнице (ЕЗ) Лорд Дејвид Овен у књизи "Балканска Одисеја":

"Генерал Роуз је на састанку са лидерима босанских Муслимана рекао да је управо добио техничку информацију која указује да мина није дошла из подручја под контролом Срба, већ из подручја под контролом Муслимана", наводи Лорд Овен у књизи.

"Поред тога, стручњак за балистику у Загребу је проучио мапу потенцијалних путања коју су израдили истражитељи УН у Сарајеву и оценио да угао под којим је мина пала на кров тезге показује да је већа вероватноћа да је тачка одакле се пуцало била удаљена 1.100 - 2.000 метара што би значило да је испаљена са положаја босанске војске. Када је ова информација стигла у УН у Њујорку, све је учињено да за њу сазна што мањи број људи како би се смањила шанса да процури у медије", пише тадашњи посредник ЕЗ.

У каснијим извештајима УНПРОФОР-а наведено је да је у првом извештају направљена грешка, али да ни након наредних истрага није било могуће утврдити одакле је дошао пројектил, што, наравно, није поколебало међународну заједницу у намери да Србе означи као кривце.

Током суђења бившем команданту Сарајевско-романијског корпуса (СРК) Војске Републике Српске (ВРС) Станиславу Галићу представљен је "експертски" извештај Берке Зечевића, који је тврдио да је мина дошла са српских положаја.

Иако је Суд одлучио да је Галић крив "без основане сумње", занимљиво је издвојено мишљење судије из Колумбије Рафаела Ниета Навија, у коме је изнео сумње да је пројектил испаљен са територије коју контролише СРК. Он је навео објективне препреке које онемогућавају да се измери угао пада мине, па тиме и прецизно лоцирање места одакле је испаљена.

Између осталог, Навија образлаже да је кратер већ био раскопан, односно измењен, а да се релевантно мерење може радити једино у кратеру оригиналних карактеристика и то док је мина још у земљи.

Сајт "Грејзон" пренео је садржај докумената које су канадски мировњаци, који су у то време били део УНПРОФОР-а, послали Штабу националне одбране у Отави, а са којих је Канада скинула ознаку тајности почетком 2022. године.

На више места у депешама се осврћу на "спољно мешање у мировни процес које није помогло ситуацији", што се односи на Вашингтон и његову безусловну подршку Бошњацима "која их подстиче да буду захтевни и нефлексибилни у преговорима".  

У неким депешама спекулише се да ће Муслимани извести напад под лажном заставом и то на сарајевски аеродром, одредиште за хуманитарну помоћ Бошњацима. Како би "Срби били очигледни кривци", а "Муслимани би од тога имали велику пропагандну корист", па је "за Муслимане било веома примамљиво да изврше гранатирање и окриве Србе".

Врло су упечатљиви делови који се односе на догађај на Маркалама из 1994. где се скреће пажња на "узнемирујуће аспекте" догађаја, укључујући новинаре који су "тако брзо упућени на лице места" и "веома видљиво присуство муслиманске војске у тој области".

Иако су УН тврдиле да се не зна ко је одговоран, "скоро је извесно да то нису Срби", рекао је тада белгијски командант Јан Сегерс.

Бивши званичник УН Џон Расел који је извршио анализу кратера у фебруару 1994. написао је у свом дневнику у ноћи напада да верује да је босанска армија испалила пројектил.

Шеф одбране Радована Караџића у Хагу, адвокат Горан Петронијевић позвао се и на дневник француског председника Франсоа Митерана.

Митеран је, како тврди, 1995. године записао да га је "генерални секретар УН Бутрос Гали обавестио да је пројектил који је погодио сарајевску пијацу Маркале чин провокације (босанских) муслимана".  

Штавише, Јасуши Акаши, специјални изасланик УН-а за Босну, рекао је 6. јуна 1996. године новинару немачке агенције ДПА из Њујорка, да постоји тајни извештај УН којим се снаге босанске владе оптужују за тај злочин на Маркалама. Тврдило се да је тај тајни извештај прослеђен генералном секретару УН Бутросу Бутросу Галију, који га није објавио у интересу "високе политике". 

Балканска Одисеја 2. део 

Друга епизода у "филму" Маркале, по истом сценарију, одиграла се у августу 1995, када је на пијацу пало пет мина. Истрага УН вођена је у тајности, а закључак је био да су Срби одговорни за инцидент.

Тадашњи командант УНПРОФОР-а Генерал Руперт Смит је истог дана изјавио да "није јасно ко је испалио мине", мада је Дејвид Харланд, један од званичника УН касније тврдио да је таква изјава дата по његовом савету, "како не би алармирали Србе који су знали да предстоје ваздушни напади НАТО-а на њихове позиције".

Генерал у пензији Јован Милановић, који је од 1995. до 1998. године радио у мисији при ЕУ у Бриселу, тврдио је да су "терористичку акцију Маркале 2 организовале и извеле америчке тајне службе, по налогу државног и војног врха САД, а уз сагласност и асистенцију најужег круга муслиманског руководства у БиХ".

Миловановић тврди да је унапред био припремљен и сценарио за медијско-психолошку операцију, чији је носилац била ЦИА.

"Резултати истраге и документи које су Французи урадили за своје потребе о терористичкој операцији Маркале 2, које сам лично видео, налазе се у архивима француске обавештајне службе", тврдио је Миловановић.

Адвокат Лукић каже да су оптужнице за Маркале опстале "иако су растављене на делове": 

"Знамо све што се десило, лагали су на више нивоа. Један од нивоа је да су правили погрешне цртеже тезги. Тезге су имале одређену врсту крова, пошто је код те врсте крова јасно да није могла да пролети мина са српских положаја, а да не закачи кров. Мина је активирана на земљи и није оштетила ни један кров одозго. Онда су они погрешно нацртали кровове, да би могло да се направи као да је мина могла да улети."

Најкатастрофалније од свега је, каже Лукић, било достављање два репа од мина, као материјалних доказа, по један за Маркале 1 и Маркале 2. Он објашњава да је тај доказ био у супротности са приложеним фотографијама, па су "кад су виђени да су ухваћени у лажи, они тај реп сломили":

"И онда су у суду, у предмету Караџић, покварили први реп мине, неко је то сломио. Њихов истражитељ, Бошњак из Сарајева је потврдио да то не може да страда од експлозије, не може ни од чега да страда, једино човек, својом руком, специјалним кључем, то може да сломи. И онда је остао тај други, за предмет Младић, и нисмо могли да верујемо кад су нам донели и тај сломљен. Дакле, већ су ухваћени у превари. Јер, тамо важи закон некажњавања за све сем за наше људе и одбрану", закључује Лукић. 

Он истиче да су се све масовне погибије увек дешавале пред неку међународну конференцију и да је бошњачка страна то организовала како би правила бољу позицију у преговорима, а да је све рађено по сценарију који је долазио из Америке.

"Још знамо и како је рат почео – када је Цимерман, амерички амбасадор, наредио Алији Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског споразума".

Кад на глуве уши падају чињенице

"Случај Рачак" је избачен из оптужнице у предмету који је вођен против Милана Милутиновића, Николе Шаиновића, Драгољуба Ојданића, Владимира Лазаревића, Небојше Павковића и Сретена Лукића, али из историје и сећања српског народа не може да се избаци НАТО агресија која је покренута као одговор на "лажни масакр". 

Горепоменути Вилијам Вокер изабрао је за себе част да објави свету "истину" о страшним злочинима које су наводно починиле српске снаге у Рачку 1999. године.

Кажу да истина нема цену, али то ипак не важи за Вокерову, коју је премијер тзв. Косова Аљбин Курти ових дана проценио на 70.000 евра, и то у писаној форми. 

Домаћи истражитељи који су радили увиђај на челу са судијом Даницом Маринковић ни једног тренутка нису имали дилему да је реч о антитерористичкој акцији.

Чак је и позната финска форензичарка Хелена Ранте, чији тим је истраживао случај Рачак, касније изјављивала да је Вокер вршио притисак на њу приликом писања извештаја и да мисли да је очекивао да подржи његову интерпретацију.

Било је толико лоше исконструисано, да није могло да прође ни у Хагу, али је трибунал само прећутно одустао од оптужнице. 

Суд то не образлаже, истиче Лукић, али се зато дешавало да се у пресуди нађу и ствари које нису у оптужници, али "само кад иде на штету брањеника". 

Лукић наводи да су наши вештаци увек у Хагу имали активну улогу, јер нису само говорили "нисмо ми, нису Срби", него су доказали ко јесте. "Али бадава, кад на глуве уши падају чињенице".

"Њима чињенице ништа не значе, они се само држе политичког наратива и тако су и судили. И због тога, сви ови судови који су формирани након формирања трибунала за бившу Југославију, имају забрану да користе његову судску праксу. Значи ниједан суд, ни стални суд, кривични, ни за Либан, ни у Камбоџи. Дакле, то што су они радили, није оставило никаквог трага у међународном хуманитарном праву", каже адвокат.