Сурлић: Посета "петорке" преломна, следи ултиматум за Србију

Прича о немачко-француском предлогу је једначина са три непознате, оценио је доцент Факултета политичких наука Стефан Сурлић наводећи да је непознат текст о коме се разговара, да није јасно да ли је прихватљив за стране којима је предложен и да се могу само наслутити последице неприхватања евентуалног договора.

Први утисак је да јучерашња посета "петорке" делује као преломна за даљи ток дијалога, навео је Сурлић и истакао да је Београд имао "одговоран приступ", али да забрињава што међународна пажња која се тренутно посвећује дијалогу, учесталост сусрета и саопштавање последица евентуалног неприхватања очигледно води до ултиматума са којим ће Србија ускоро бити потпуно отворено суочена.

Сурлић је у ауторком тексту за Танјуг истакао да је неколико чињеница неспорно, а то је, пре свега, јединство и усаглашеност између ЕУ и САД око текста споразума и намере да Београд и Приштина што скорије потпишу предложени документ.

Он додаје да у тренутним околностима када су Срби са КиМ системски дискриминисани "то свакако не може бити финални споразум нити осигурава трајну нормализацију односа. Такође, предуслов за споразум је примена свега раније договореног, укључујући Заједницу српских општина."

Америчка страна види будућу ЗСО "у неком асиметричном облику где се шири степен аутономије може понудити северним у односу на јужне општине са српском већином", али се први пут јасно инсистира на њеном формирању, истиче Сурлић. 

Намера немачко-француског споразума је и деблокада чланства Приштине у међународним организацијама, где би се од Београда вероватно захтевао прекид политике отпризнавања, оцењује Сурлић, али наглашава да "до сада ниједна страна није навела да се од Београда захтева признање независности 'Косова'".

Иако 'петорка' вероватно није понудила споразум који је свеобухватан, постоје аргументи који иду у прилог новом договору Београда и Приштине, а главни је да "замрзнути конфликт не подразумева статус кво, већ се одржава ексцесним ситуацијама уз реалну опасност од могућих већих сукоба".

Он сматра да већина проблема између српске и албанске стране - укључујући питања личних карата, регистарских таблица, различитих дозвола и лиценци - не може бити трајно решена без новог споразума који ће се дотицати и статуса.

Сурлић каже да "цео арсенал дипломатских еуфемизама није помогао Лајчаку да сакрије како у Приштини заправо нема конструктивног актера за споразум".

У наведеним околностима диктат постизања споразума у кратком временском року може да буде погубан по иницијалну намеру о свеобухватној нормализацији односа, закључује Сурлић и додаје да би одсуство примене ранијих договора, а посебно ЗСО, довело до поражавајућих резултата на терену, будући да се конфликт и даље не искључује као реална могућност.