Годишњица НАТО агресије: Како су под бомбама 1999. Срби видели и лице Бога и анђела и самог ђавола

"Нечовеку и бедној кукавици, ништарији и битанги, вуцибатини", како га Срби одавно зову, портпаролу НАТО из 1999. Џејмију О Шеју мало је било што је у време агресија алијансе на Србију данима, недељама, онако нељудски, безосећајно оправдавао најбестијалније злочине, акције својих сабораца, убиства деце, жена, стараца. Пре неколико дана јавио се поново, уочи нове годишњице агресије на Србију, да поново досољава Србима старе ране – да лаже, провоцира.

"Драго ми је што је НАТО пре 27 година прво покушао дипломатију. Отишли смо у Београд да се састанемо са Слободаном Милошевићем, коме смо понудили дипломатски пут уколико жели да га прихвати. Водили су се преговори у Рамбујеу, где су Срби имали сваку прилику да пронађу мирно решење – и да зауставе етничко чишћење Kосовара. Мој утисак тада био је да употреба војне силе неће бити лака, али да ће бити оправдана и неопходна како би се зауставила кршења људских права на Kосову", без имало срама, у маниру изјава од пре 27 година, казао је пре који дан О Шеј.

Просто је невероватно како и колико овај "крвави портпарол" који за 78 дана агресије ни на трен није показао трун људскости, емпатије, ни за мрву, ни данас не одступа од лажи изговорених тада.

Наш избор

Рачак, 27 година касније: Највећа медијска и обавештајна превара века и накнадне лажи и истине

"У то време догодила су се два догађаја. Пре свега, масакр у Рачку у јануару 1999. године, који је показао да упркос свим међународним упозорењима, Срби користе силу и нимало не одустају од ње. То се видело убијањем невиних Kосовара. Сетите се да су у Рачку погубљени и тинејџери. То је био заиста страшан случај – инцидент који је снажно окренуо политичко мишљење против Београда. Јер, с једне стране, Београд је тврдио да мора да реши ситуацију на Kосову, али је очигледно користио велику силу, несразмерним и бруталним средствима. То је имало велики утицај и на међународно мњење", изјавио је пре неколико дана овај несрећник за кога су НАТО џелати из тог времена били "миротворци", а Срби су се "само претварали да су заинтересовани за дипломатију".

Данас, 27 година од почетка НАТО агресије на Србију, односно СР Југославију, агресије у којој се 19 најмоћнијих земаља Запада свим силама обрушило на малу Србију, уз злочине, смрт, страдање, бомбе са уранијумом који и данас коси народ по Србији, уз Хавијера Солану, крваве Клинтонове, Мадлен Олбрајт, Тонија Блера, Џејми О Шеј био је и остао симбол зла, симбол пакла и просуте крви невине деце по Србији. Лице самога нечастивог.

И дан данас, иако је прошло 27 година, свако сећање на среду, 24. марта, на прве сирене за узбуну, а затим на следећих 78 дана, на звук бомбардера и балистичких ракета изнад глава, доноси тешки осећај горчине, немоћи, неправде.

Хладних пролећних дана те 1999. године, док се рат приближавао, постајао неумитан, и само се датум, час напада није знао, у тешкој атмосфери пуној злих слутњи, сећају се данас многи у ужичком крају, изгорела је скоро до темеља школа у Јабланици.

Наш избор

Вилијам Вокер – апаратчик који је још 1989. правдао злочине америчких савезника

У сећању су остала лица сељака, мештана, старијих, оних који су памтили претходни светски рат.

"Овако је било и уочи 1941. Изгоре нам школа, ово не слути на добро, него на зло и погибију", говорили су тада сеоски старци.

Нису прошле ни две недеље од пожара у школи, тек пет-шест километара даље, на Торнику, у зору 8. априла 1999. године, у четири сата и 10 минута, бомба велике разорне снаге, погодила је ски-центар.

Тројица младића из суседних села, Радоје Марјановић (34), Неђо Урошевић(31) и Миланко Савић (24) који су, славећи Миланков 24. рођендан заноћили у баракама, убијени су на месту.

Следећег јутра, Миланково тело нађено је у шуми, раскомадано, на 139 метара од места удара, тело другог младића било је на 50 метара од кратера, тело трећег, мештани су једва нашли и извукли испод металне и дрвене конструкције разорене и спаљене бараке.

Неколико сати касније, насмејани Џејми О Шеј родитељима побијених младића, мајкама и очевима, њиховој браћи и сестрама, из неког бункера поручио је да су њихови најмилији тек – колатерална штета.

Заиста, читав један народ, седам милиона Срба били су тог крвавог пролећа колатерална штета међународних злочинаца са звањима председника и премијера, генерала и адмирала.

Припреме за бомбардовање Србије, тог пролећа темељно су обављене. На Космету, мало-мало терористи УЧК постављали су заседе, убијали и отимали Србе, нападали снаге безбедности. Онда је стигла вуцибатина у виду Вилијама Вокера, десио се Рачак. Обрачун снага безбедности са терористима, који би свуда у свету, осим у Србији био назван управо тако, западни медији прекрстили су у – "масакр невиних цивила".

Џејми и Шеј додао је и – невиних тинејџера. Западу је, Клинтону и Блеру, Солани и Шеју, требао повод за рат против Србије, заслугом Вокера и добили су га.

Затим су у Рамбујеу, Србији наметнути услови какве ни један човек који и мало части у себи још има, а камоли озбиљна држава, не би могао да прихвати. По Србији се увелико причало да је британски премијер Тони Блер више инсистирао на бомбардовању Србије од Клинтона и Олбрајтове заједно.

Два дана уочи бомбардовања десио се последњи разговор америчког изасланика Ричарда Холбрука и Слободана Милошевића. Био је то последњи покушај да се Милошевић и Србија натерају да прихвати неприхватљиво, да Србија клекне пред ултиматумом. Кад су разговори завршени Холбрук је изјавио да "суштинског напретка нема", а медији су пренели да су "преговори пропали".

Напад на Србију могао је да почне. На једној страни 19 најбогатијих земаља света са 743 милиона становника и БДП-ом од 11.731 милијарду долара, на другој Србија, односно СРЈ са сто пута мање становника и БДП-ом од 11 милијарди долара. На једној страни алијанса са око 1.000 авиона, ловаца, ловаца бомбардера, бомбардера, шпијунских авиона, на другој Србија са 16 авиона МИГ 29, 66 МИГ-ова 21, и неколико десетина застарелих летелица. За наредних 78 дана НАТО авиони направили су изнад Србије 38.400 летова, међу њима 10.484 нападачка и употребили 23.614 комада ваздушне муниције.

"НАТО је извео најпрецизнију ваздушну операцију са најмање колатералне штете у историји", наведено је касније у једном извештају поднетом америчком Конгресу.

Наредних дана, недеља, месеци, све до 10. јуна те године, оно што је за америчке конгресмене у белим рукавицама било "најпрецизнија ваздушна операција" на терену је, за Србе жртве, било невиђено разарање, стотине и хиљаде порушених кућа, мостова, школа, болница...

У "најпрецизнијој војној операцији", у нападу на аутобус "Ниш ексрепса" код Лужана, 1. маја 1999. године, прецизан број се вероватно никада неће сазнати, убијено је најмање 45 цивила, углавном Срба. НАТО пројектил испаљен са авиона погодио је аутобус пун народа док је прелазио мост.

У Кориши на КиМ, 13. маја у трену је спржено барем 100 цивила, углавном Албанаца када је НАТО гађао локацију за коју су тврдили да је војни положај, а испоставило се да су на том месту били Албанци, цивили.

Албанци са Косова одмах су пријатељима са Запада опростили крв. О крвној освети за невино проливену крв, што је овде тако уобичајено, нико није ни реч рекао.
У више напада на Сурдулицу током априла и маја 1999. године побијено је најмање 50 цивила, више од 200 је рањено срушене су десетине кућа далеко од војних објеката и полигона.

Последице бомбардовања: НАТО ће нас убијати још дуго, издалека, подмукло...

За Џејмија О Шеја све је то било тек – колатерална штета. Непуних три недеље од почетка агресије, 12. априла, пројектили опет испаљени са авиона, а пилоти су могли да виде кога гађају, погодили су путнички воз у Грделици, убијено је 16 путника. Код Ђаковице убијено је у једном нападу 60 цивила. Пилоти су напали колону за коју су проценили да је војна, а у њој су били опет цивили.

У до тада незабележеном у историји ратовања нападу на једну медијску кућу, 23. априла 1999. године у Београду је, у бомбардовању зграде РТС-а, побијено 16 новинара и других медијских радника.

У бомбардовању Алексинца 5. на 6. април у стамбеним зградама у рударском насељу које су погођене убијено је 14 цивила, више од 50 је повређено.
За Србе крв и злочини, за насмејаног, добро расположеног, подгојеног О Шеја – колатерална штета.

Бомбардовање Ниша касетним бомбама 7. маја није ушло у извештај америчког Конгреса. Ни 16 убијених цивила и 18 рањених. У извештају о најпрецизнијој кампањи нема податка да је на Ниш бачено 16 контејнера са више од 3.000 међународним правом забрањених касетних бомби. Није поменута ни Љиљана Спасић коју је бомба убила у Шуматовачкој улици и која је била у седмом месецу трудноће.

Број цивилних жртава НАТО бомбардовања, држави Србији и Србима као народу на срамоту, још није прецизно утврђен. Између 1.200 и 4.000 говоре доступни подаци, најчешће се говори око 2.500. Док Србија сама не попише своје жртве, користе се извештаји Хјуман рајтс Воча који говори о – између 489 и 528 убијених цивила! За 78 дана погинула су 1.002 припадника Војске Југославије и МУП-а Србије, уништена су 44 моста, 17 железничких мостова, 148 објеката високоградње, приватне куће нису ни пописане...

За 27 година од рата, зграде, школе и мостови, куће, обновљени су, изграђене нове. Ожалошћени родитељи, браћа и сестре, синови и ћерке оплакују своје мртве. Ту време не да ништа променити. Неке ране су зацелиле, неке некад неће.

Релевантни подаци говоре да је до 1999. године у Србији регистровано између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да је тај број већ 2004. достигао 30.000 нових болесника, да је Србија убрзо била прва земља у Европи по смртности од малигних тумора. Остају речи проф. др Слободана Чикарића, онколога и председника Друштва Србије за борбу против рака да је пораст броја оболелих и умрлих до рака последица НАТО бомбардовања током којег је на Србију бачено 15 тона осиромашеног уранијума.

Враћа се слика из топлог априлског јутра, на Рибници испод Торника на Златибору, како по згаришту Ангелина Савић, тражи сина Миланка, заноћио у одмаралишту, нема ни њега, ни његових другара. Чује се како тихо кука. Ко сенка на згаришту.
На другом крају згаришта, сед и гологлав, са шајкачом у рукама, стари Марко Савић претура по нагорелим гредама и даскама. И он тражи унука.

Слика која остаје за цео живот, која се не заборавља, све и да човек хоће.
Сат два касније, на ТВ екрану насмејано лице О Шеја. Говори по хиљадити пут о колатералној штети бомбардовања Србије.

Смеје се жртвама право у лице.

Они који су хтели, могли су тог јутра у неколико сати да виде и лице Божје и лице анђела, у лику Марка Савића, на згаришту у Рибници под Торником на Златибору, из лице самог ђавола у лику Џејмија О Шеја из неког бриселског бункера.