Србија и Балкан
НАТО агресија је била неизбежна: Рамбује као транзитна станица до бомбардовања и "4М" војске СРЈ
Никола Шаиновић је открио да је рат трајао пет дана дуже јер је Београд одбио да повуче војску пре доласка међународних снага, чиме је спречен "безбедносни вакуум" који је ОВК планирао да искористи за уништење преосталог српског становништва
Некадашњи председник Владе Србије и потпредседник Владе СР Југославије (СРЈ) Никола Шаиновић, изјавио је да се НАТО бомбардовање 1999. године није могло избећи, јер тадашње руководство земље није хтело да потпише капитулацију, окупацију и губитак суверенитета.
"Рат је трајао све док се ултиматум 'потпиши Рамбује' није заменио Резолуцијом 1244, која је гарантовала суверенитет државе, останак дела војске и полиције на Косову, заштиту манастира, грађана и разоружање ОВК. То су били наши услови и то све пише у Резолуцији", рекао је Шаиновић за Танјуг.
Он истиче да тадашње руководство није доносило одлуку о нападу, већ агресор, наглашавајући да су услови СРЈ постављени знатно пре бомбардовања. Према његовим речима, притисци су постојали годинама, а директан покушај НАТО-а да уђе на КиМ почео је у јесен 1998, након што је војска СРЈ поразила тзв. ОВК.
Рамбује као транзитна станица до бомбардовања
Шаиновић наводи да је долазак верификационе мисије ОЕБС-а, на челу са Вилијемом Вокером, служио искључиво за рехабилитацију и јачање албанских снага.
Додао је да је одлука о нападу донета још у октобру 1998, али је онда наводно суспендована до даљњег јер је тзв. ОВК била поражена, а бомбардовање је, наглашава, без пешадије неизводљиво.
"Када је рехабилитована ОВК и повратила снагу, а нас држали у касарнама због спровођења споразума, онда су се створили услови за бомбардовање. Онда се одржао Рамбује као транзитна станица до бомбардовања, где је од нас тражено да једним потписом прихватимо окупацију целе земље", објашњава Шаиновић.
Шаиновић посебно указује да је за тадашње руководство, споразум из Рамбујеа био потпуно неприхватљив јер је предвиђао губитак суверенитета на Косову и Метохији.
"Од Србије је тражено да прихвати да се за три године одржи међународна конференција која ће решити косовски проблем у складу са вољом народа, али не српског, већ би се на КиМ одржао референдум о независности", подсетио је Шаиновић истичући да тадашње руководство то није могло да прихвати.
Он подсећа да је споразум предвиђао и улазак НАТО трупа у целу земљу, што "ниједна влада не би могла да прихвати".
Испричао је да су у Рамбујеу представници Албанаца тражили да се одмах прогласи независност тзв. Косова, што није прихваћено, а да је тадашњи британски министар спољних послова Робин Кук на конференцији за новинаре рекао да "Албанци нису нормални", јер таквим захтевима ремете планове да се бомбардују Срби.
Шаиновић наводи да је Мадлен Олбрајт већ у фебруару 1999. године за застој у преговорима искључиво кривила Србе, уз отворену претњу бомбардовањем. Убрзо након тога, Холбрук је Милошевићу испоручио ултиматум: потпис на Рамбује или напади. Шаиновић наглашава да тадашње руководство, васпитано да се држава не предаје, није могло да прихвати решење које није било политичко већ војно изнуђено.
Истакао је да је НАТО тада напустио политичко решење у оквиру кога је Кристофер Хил, амерички дипломата и у то време амбасадор САД у Скопљу био посредник у разговорима Милошевића и тадашњег вође Албанаца на КиМ Ибрахима Ругове, и прешли на страну тзв. ОВК.
"Ми смо учинили све да се оствари мир и да се оствари самоуправа на Косову. Све смо то прихватили. Чак смо прихватили долазак оружаних снага под условом да се усвоји споразум и да је јасно чија је држава, а не чија је самоуправа. Они су то све прекршили и кренули у бомбардовање, а правда се види данас колико су наставили по свету да бомбардују", наглашава Шаиновић.
Додаје да је последња понуда Београда била да СРЈ уђе у НАТО, под условом да уђе цела, а да је Кристофер Хил на то рекао да то "уопште није тема".
Нисмо имали илузију да ћемо победити НАТО
Шаиновић наводи да је сукоб трајао док ултиматум из Рамбујеа није замењен Резолуцијом 1244, коју су нам понудили јер се НАТО снаге нису војно пробиле.
"УН су то усвојиле и ми смо закључили да је то основно што смо тражили, очување суверенитета и могућност за даљу политичку борбу. То је све што смо могли да остваримо под нападом НАТО-а. Ми нисмо имали илузију да ћемо НАТО победити, али смо имали убеђење да нешто будућим генерацијама морамо да оставимо од права на сопствену државу", истакао је Шаиновић.
Додао је да би одбијање УН значило губитак последње адресе за помоћ, због чега је тадашње руководство прихватило тај историјски моменат као једини излаз.
"Прихватили смо споразум као једини начин да УН правно гарантује наш суверенитет, и та борба траје и данас", истакао је он.
Открио је да је рат трајао пет дана дуже јер је Београд одбио да повуче војску пре доласка међународних снага, чиме је спречен "безбедносни вакуум" који је тзв. ОВК планирала да искористи за уништење преосталог српског становништва. На крају је изнуђено синхронизовано повлачење под одговорношћу КФОР-а.
Шаиновић сматра да су тадашње руководство и народ учинили све што је било у моћи државе. Посебно је истакао пожртвованост пилота који су се супротставили огромној надмоћи НАТО-а.
Генерал-пуковник Лазаревић: Српска војска показала антологијски хероизам
Генерал-пуковник у пензији Владимир Лазаревић, ратни командант Приштинског корпуса, изјавио је поводом годишњице НАТО агресије да је српска војска тада показала антологијски хероизам, врхунску оспособљеност и ефикасно командовање насупрот далеко надмоћнијем непријатељу.
Посебно је нагласио да ниједан војник мартовске класе није доводио у питање продужење војног рока.
"Супротстављали смо се бесконачно надмоћнијој војној сили. У односу на њих били смо готово ништа, али смо имали оно што они нису – своје стратешке предности", рекао је Лазаревић за Танјуг.
Према његовим речима, у званичним документима Пентагона стоји записана тадашња тактика Војске Југославије под шифром "4М".
"Ми смо то дешифровали као маскирање, маневар, мобилност и морал. Захваљујући томе, војска је успела да сачува и себе и српски народ на Косову и Метохији", истиче Лазаревић.
Генерал наглашава да је "тајно оружје" српске војске био принцип да војничка ефикасност не сме бити изнад хуманости. Наводи да су свесно трпели губитке како би спасавали цивиле.
"Као командант сам наредио, да свака јединица од батаљона па навише има одреде за спасавање цивилног становништва. Ниједна војска се не бави тиме, то раде снаге унутрашње безбедности", указао је Лазаревић.
Истакао је да је војсци од велике помоћи била и нераскидива веза са српским народом.
"Наш народ је на трговима и мостовима слао поруке да издржимо. Наша порука народу и цркви била је – нама отаџбина командује, границе ћемо одбранити по сваку цену", рекао је Лазаревић.
Додао је да војска није одлазила у рат гледајући снагу агресора, већ светиње које треба одбранити.
Лазаревић се присетио и последњих речи Љиљане Жикић Карађорђевић, мајке шесторо деце и војника добровољца, која је 1. априла 1999. године погинула у селу Љубенић код Пећи, након што је са још два српска војника упала у заседу.
"За ову земљу вреди гинути, и мртва ћу бранити Србију", гласиле су њене речи, каже генерал.
Албанци су дочекали Рачак – највећу превару 20. века
Лазаревић наводи да је НАТО агресија била извесна знатно пре првих пројектила, будући да је амерички Сенат о плану напада расправљао још у августу 1998. године.
"Имали су свој план и само су чекали погодан повод. Албанци су дочекали Рачак – највећу превару 20. века, како би свету објавили да крећу у агресију", наводи Лазаревић.
Генерал истиче да је примарни задатак Приштинског корпуса био очување живе силе и технике, одбрана државне границе и сламање нападне моћи агресора.
"Али како да сачувате живу силу када вас напада агресор шесто пута јачи? Када вас напада свим средствима, када се води један вишедимензионални рат, пропагандни, психолошки, информациони. Рекло би се да је било бесконачно наспрам један", каже Лазаревић.
Као најболнији тренутак целог рата, генерал издваја измештање војске са простора Косова и Метохије након потписивања споразума.
"То је најтежи дан за време одбране отаџбине. Нисам могао да прихватим да остављамо неизвучене борце. Ни дан данас не знамо где су тела њих осморице", рекао је Лазаревић.
Посебно је нагласио да је српски народ на Косову и Метохији тада био у очају.
"Морали су да напусте све своје, мали број њих је остао. Била је то драматично тешка ситуација", напомиње Лазаревић.
Live
