Србија и Балкан
"Не бојати се људи, него – нељудског у њима": Четврт века бомбардовања воза у Грделици
Од удара НАТО пројектила други и трећи вагон воза су спржени, именом потврђено 15 жртава, претпоставља се да је број невино убијених људи далеко већи јер је воз тог дана био пун
Бомбардовање воза у Грделици, на данашњи дан пре четврт века, тек је још један међу безброј примера нечовечности, бестијалности, суровости у тешком злочину НАТО агресије на Србију 1999. године. Због тога на споменику страдалима крај железничког моста на Јужној Морави данас и стоји само кратка порука - "Не треба се бојати људи него нељудског у њима"!
Две и по деценије касније нема одговора на круцијано питање – "зашто"? Да ли радило о чистом хиру, праву јачег, о обести, бесу, страшној нељудскости, бесловесности, освети јачих над слабијем, нечем још страшнијем? Убијању читавог једног народа...
Двадесет пет година касније нема ни одговора на питање колико је тог дана било, погинуло људи у другом и трећем вагону путничког воза 392 на линији Београд – Солун. На згаришту је нађено девет тела, остаци још четворо страдалих, многи који су били у возу и дан данас се воде као нестали. Кондуктери су касније причали да је воз било пун, да је у та два вагона било најмање 50 људи, међу њима читаве породице и тек венчани Ана Бјелетић и Иван Марковић, један шестогодишњи дечак који је такође погинуо.
Именом и презименом потврђено је 15 жртава. После злочина, форензичари су се суочили са тешким мукама, због разорне моћи пројектила, ослобођене термичке енергије, тела побијених није било могуће идентификовати, мало је могла да помогне и ДНК анализа, многа тела била су тек пепео... За неке од убијених нико се није интерсовао јер су страдале читаве породице.
Тих дана априла 1999. године трајао је сулуди пир НАТО злочинаца над Србијом. Гађани су војни циљеви, стратешки објекти али су гинули и цивили у аутобусима, на мостовима, у болницама, на улицама Србије.
Воз који је тог дана требало да саобраћа само до Ристовца у 11.39 часова затекао се на мосту преко Јужне Мораве када су НАТО авиони Ф – 15Е испалили четири пројектила. Два су погодила други и трећи вагон који су у трену спржени, локомотива се од силне удара одвојила, четврти вагон остао је залепљен за шине. Још два пројектила погодила су друмски мост у близини.
Дан касније, главнокомандујући НАТО, генерал злочинац Весли Кларк цинично је објаснио да је, наводно, мета удара био мост, да се "воз кретао превише брзо", те да пилот није могао да опозове пројектил који је већ испаљен. Кларк је још додао да је прва ракета испаљена са велике даљине и да пилот није био у прилици да визуелно препозна воз, да је даље, "схватајући да је воз погођен али верујући да још може да заврши мисију испаљивањем још једног пројектила на мост преко кога је прошао воз", пилот у пролазу испалио још једну ракету која је - такође погодила воз и побила народ у њему.
Генерал је још рекао и да је свима у штабу НАТО "жао" да је то "једна од оних ствари за жаљење које се дешавају за време кампање". У салви оправдања за западну јавност, не за Србе, наш народ тих дана био је тек "колатерална штета", описао је и да је "пилот имао мање од секунде да реагује".
Јавности је касније, у циљу да се оправдају пилот и они који су издали наређење да се бомбардује воз, приказан и снимак са камере у авиону. Испоставило се међутим да је тај снимак убрзан три или четири пута, а како би се доказало да пилот није имао довољно времена да разазна шта гађа.
Са овом тврдњом, у јануару 2000. године изашао је и немачки лист "Франкфуртер рундшау". Немачки лист је установио да је снимак приказан јавности убрзан 4,7 пута.
Овај лист је јануара 2000. после додатних истраживања устврдио да је пилот, односно официр за управљање ракетним системима првог авиона који је погодио мост "имао 40 секунди времена да наредни бомбардер извести о томе да се на мосту налази воз, чиме је нови напад могао бити избегнут".
Ана Бјелетић из Лесковца и Иван Марковић из Владичиног Хана, који су се тог дана затекли у возу, били су венчани тек неколико месеци. Ана је била одличан ђак, побеђивала на окружним и републичким такмичењима из математике и хемије, Иван се активно бавио кошарком, био одличан студент. Обоје су дипломирали хемију као одлични студенти, уписали постдипломске студије – Ана биохемију, Иван органску хемију, запослили се као истраживачи, изнајмили стан у лесковачком насељу Дубочица...
Ана је волела цвеће, испричао је новинарима после ћеркине смрти њен отац Жарко Бјелетић. Неколико дана пред трагедију читала је књигу Моме Капора "Смрт не боли".
Анин отац, угледни лесковачки професор Жарко Бјелетић који је годинама, достојанствено, само је он знао како, носио тешку трагедију која је задесила његову породицу, преминуо је пре две године.
Неколико година раније, новинару из Лесковаца Игору Митићу причао о својим ранама, причао да му је најтеже док слуша западне званичнике који бескрупулозним изјавама покушавају да заташкају злочин.
"Боље им је да ћуте уместо што се брукају оним што говоре. Немају ни трунке поштовања за жртве и њихове породице. Ничег се не стиде, а требало би да их буде срамота што су убијали невине људе, криве само зато што су Срби. Правдали су се сипајући со на наше ране и то не престају да чине ни после више од две деценије од злочина који су починили", причао је професор Бјелетић.
VV inauguration
