Слике пакла на земљи: Шта повезује Маркиза де Сада, Џефрија Епстина и Марину Абрамовић

Марина Абрамовић, српска "уметница" перформанса, мирно стоји пред публиком, коју је позвала да јој уради шта год жели, користећи један од 72 предмета постављена на столу. Међу предметима су маказе, скалпел, ексери, метална шипка и пиштољ са једним метком...

То је идеја перформанса дугог шест часова, насловљеног као „Ритам 0“, који је одржан у студију Мора у Напуљу 1974. године.

Ево како ток описује уметнички критичар Томас Мекевили:

"Почело је полако. Неко ју је окренуо. Неко јој је бацио руке у ваздух. Неко ју је интимно додиривао по телу. Напуљска ноћ је почела да се загрева. У трећем сату, сва њена одећа је била исечена жилетима. У четвртом сату, исти жилети су почели да јој истражују кожу. Њен врат је исечен како би неко могао да јој сиса крв. Њено тело је било изложено разним сексуалним нападима."

Наш избор

Пут до САНУ поплочан свињским костима: Чиме је Марина Абрамовић заслужила да буде академик

Када је напуњен пиштољ уперен у главу "уметнице", додаје Мекевили, а нечији прст је почео да се игра са обарачем, избила је свађа међу посетиоцима. Неки су покушали да заштите "уметницу", неки су тражили још више бола.

На шта вас то подсећа? Можда на књиге Маркиза де Сада, или на задовољства у којима су уживали посетиоци острва Џефрија Епстина, које је руски писац Александар Проханов назвао "тајним Сатаниним престолом усред океана"?

 Ватрена звезда бола Марине Абрамовић

Абрамовићева је "уметница" опседнута људским болом. Пре своје уметничке каријере, опсесивно је сликала саобраћајне несреће. Недуго затим, као "уметнички материјал", почиње да користи властито тело. Занима ју искуство физичке боли, посматра операције у болници, пише једна уметничка критичарка. У првим перформансима доводи себе у граничне ситуације физичке патње.

Одрасла је у чудној породици. Отац јој у седамнаестој години поклања пиштољ, а у исто доба почиње да се игра ножевима, пише друга критичарка: "Одувек су је занимали бол и патња..."

Наш избор

Марина Абрамовић: Од слика с голом децом до украјинске амбасадорке за децу

Уметност и бол. Свакако, постоји веза. Многи уметници су стварали своја дела подстакнути дубоком унутрашњом патњом, коју су покушавали да превазиђу и да се крећу навише. Неки, ка Богу. Достојевски, Кафка, Винсент ван Гог... Неки су у томе успевали, неки нису. Међутим, овде је реч о нечем другом: опсесији болом, најчешће физичком људском патњом.

"То је било потпуно лудо," присетила се касније Абрамовићева својих студентских дана, "све то моје сечење, бичевање, опекотине и скоро губитак живота у ватреној звезди..."

Епстинов анти-Атос

Вивисекција открива директну семантичку везу између Епстиног острва и перформанса Марине Абрамовић, пише публициста Мартин Ковач за сајт "Јуросинерџис".

Када се материја одвоји од духа, тело постаје пуки механизам од меса, предодређен да буде згњечен, обликован и профанисан, наставља овај аутор. Епстин је конкретизовао књижевни концепт Маркиза де Сада у физичкој архитектури.

Марина Абрамовић, Мадона и српски студенти: Ко се из иностранства (опет) заинтересовао за Србију

За таласократске, западне, атлантске псеудоелите, скрнављење чистоте, и тела и духа, није злочин, већ обред преласка. То је испитивање земаљских граница. Докле може да се иде. Сви ови феномени служе коначној десакрализацији. То је устанак против Бога, против самог концепта божанског у човеку.

Јер, Епстин није био пуки сводник. "Био је", каже Ковач, "високи свештеник и кустос номиналистичког позоришта." Уосталом, атлантска елита – псеудоолигархијска хијерархија, која је заменила некадашњу аристократију – не пати од недостатка физичког задовољства.

Епстин је на свом острву изградио неку врсту анти-Атоса. На њему су се лажне елите посвећивале својим мрачним ритуалима: садизму, педофилији, канибализму...

Маркиз де Сад је био први теоретичар апсолутног западног нихилизма.

Тако је почела терминална, завршна фаза распадања атлантског логоса. У крви, телесним излучевинама, у зноју, у слузи. Абрамовићева користи тело, крв, бол и телесне течности да естетизује гностички пад.

Пад у џиновску клопку

"Уметност" Абрамовићеве, све до границе самоуништења, јесте јавна литургија исте онтолошке патологије, коју је Епстин практиковао приватно. (Или, не тако приватно; његове сатанске "забаве", ритуали, укључивали су западне политичке и финансијске елите). То је, каже Ковач, крајња инверзија теологије, чији циљ није уздизање материје ка Богу, већ повратак у првобитни хаос.

Абрамовић је дала ритуалну синтаксу атлантском логосу. Слично Епстину, и она слави растварање људског идентитета у киселини апсолутне слободе, ништавила, додаје овај публициста.

ОсвРТ са Врзићем: Дронови над Пољском, Путин против Ротшилда и упозорење СВР о Мајдану у Србији

Овде се, дакле, закључује Ковач, не ради о тражењу задовољстава, већ о сакупљању тамне енергије, ослобођене током уништавања људског интегритета. Реч је о симптому очаја, о људима којим је одузета вертикалност логоса.

Таласократска елита зато стално настоји да убрза конзумирање перверзија, само да би одржала илузију сопственог постојања унутар апсолутне празнине. Перверзна естетика овде не нуди катарзу. Истинску катарзу може да понуди само Бог, на путу прочишћења.

Атлантисти, присталице океана, за разлику од континенталиста, присталица копна, чији је свет уређен и сакралан, теже повратку принципу мора, који је исто што и првобитни хаос.

Али, све се, у случају и Епстина и Абрамовићеве, завршава не морем, океаном, већ падом у џиновску клоаку телесних излучевина, у стање трајне агоније.