Изложба "Дипломате Руског царства и Српско-турски рат 1876. године" добра је прилика да се сви подсете да је у Европи, у другој половини 19. века, било довољно јавним иступом или пуким написом у новинама заложити се за већа права и побољшање положаја неког словенског народа у оквиру Аустроугарске монархије, па аутоматски зарадити епитет "московите", а у српском случају и "пророка умишљене Југославије".
Рећи тада да је неко "московит", баш као и данас, једнако је погрдном украјинском изразу "москаљ" за Русе. Посреди су политички синоними.
Напросто, вектори историје нису промењени од тада, преко целог 20. века, до данас. Само су у међувремену, након пада Берлинског зида, агресивни протагонисти западне геополитике, поново удружени, покушали да се идеолошки маскирају у антифашисичко рухо, очекујући да ће њихово залагање за воук идеологију, промоцију мањинских права, хомосексуализам и сексуалне изопачености, успешно подвалити уместо некадашњег залагања истинске анттифашистичке левице за радничка права.
Укратко, што је важило за јунака ове приче, Суботичанина Драгутина Калора Милоданвића 1876. године, важи и за нас, век и по касније.
Суботички новинар, буњевачки родољуб и српски патриота
Милодановић је рођен 1847. године, према истраживању Албе М. Кунтића, у сиромашној буњевачкој породици. Био је истакнути суботички новинар, буњевачки родољуб и српски патриота.
Био је, како је забележио Алба М. Кунтић, од оних који су Буњевце посматрали као сегмент српства.
Милодановић је 1870. године био део уредништва Буњевачких и шокачких новина у Калочи. Потом је, у Суботици, основао "Мисечну кронику", а затим, уз подршку богатог и родољубивог Суботичанина Бошка Вујића, и "Субатички гласник". Новине су назив добиле по тадашњем локалном, буњевачком називу Суботице – Субатица.
Алба М. Кунтић забележио је да је тек доласком у Суботицу и покретањем "Субатичког гласника" пружила прилика да у правом смислу води борбу за буњевачко-српско јединство које ће, мање од пола века касније, одиграти значајну улогу у присаједињењу Бачке Краљевини Србији.
Подржавао борбу Срба за слободу
Милодановић је на страницама свог листа, који је финансирао Вујић, објављивао значајне прилоге у вези са борбом Срба и Србије против Турске коју је подржавала Русија.
Како је јавност тадашње Угарске била против српске борбе против Турске, јер је била и против Русије, Милодановић се врло брзо нашао на удару.
Када је букнула Невесињска пушка, устанак Срба у Херцеговини, "Субатички гласник" је, како бележи Кунтић, покренуо био акцију прикупљања помоћи страдалим устаницима, што је изазвало гнев тадашње угарске, али и хрватске јавности. Студенти у Будимпешти и Загребу тада су хушкани да осуђују јачање Кнежевине Србије.
Притисак на Милодановића и "Субатички гласник" био је превелик. Ускоро је био принуђен да спас за голи живот пронађе у Београду, а излажење ових новина је обустављено.
"Милодановић се испрсио да испред Буњеваца у своје груди прими све стреле… Он је примио на себе назив 'московите' и 'панслависте', 'пророка умишљене Југославије' и примио је на себе да његов лист и њега самог 4. јуна 1876. године искључују из Националне касине, у којој су били толики Буњевци и Срби", забележио је Васа Стајић.
После преласка у Београд, Милодановић је добио посао у пошти и за потребе српске владе преводио је натписе из тадашње мађарске штампе.
Врло брзо, јавио се као добровољац у редове српске војске. У оба српско-турска рата 1876/78. године био је рањаван.
Остало је записано да је са својим батаљоном 1878. године био дошао надомак Приштине. Неки од извора наводе да се борио у оквиру Трстеничког батаљона. Био је "почасни официр" српске војске, извесно због чињенице да је био страни држављанин и да није био српски војни обвезник.
У авангарди српске војске
Суботичанин др Душан Петровић, који је Милодановића познавао и с њим се видео у Београду, у својој брошури о Милодановићу, штампаној у Суботици 1894. године, наводи: "У оба рата је био рањен. У другом рату беше као поручник у авангарди српске војске, која је после освојења града Ниша, продирала даље и која је допрла скоро до Косова Поља. Ово је причао сам покојник писцу ових редака. Одушевљено је причао како се поред свих тешкоћа зимског ратовања, радовао што беше додељен првим батаљонима, који су допрли били добрим делом напред испред главне војске".
Васа Стајић бележи да су Милодановићеви противници, "помађарена буњевачка господа", док се он борио у српско-турским ратовима, свечано дочекивали и славили "турске софте", а 5. августа 1877. године одржали су јавни скуп због тобожњих "руских зверстава" над "братским турским народом". Крајем новембра исте године, приредили су и забаву на којој је прикупљан новац за турске рањенике. Предњачиле су помађарене буњевалке фамилије, а банкет је окончан слањем телеграма подршке Осман-паши.
За гроб му се не зна...
Током седмогодишњег живота у Србији, Милодановић је, у мирно доба, прешао у православље. Сарађивао је у листу "Видело", настављајући своју националну борбу и колико се зна није се женио.
Преминуо је 25. фебруара 1883. године по старом календару.
У Матичној књизи умрлих Цркве Светог Марка у Београду, за 1883. годину, под редним бројем 36, уписано је: "Драгутин Милодановић, поштар овдашњи, умро 25. фебруара 1883. године по подне, а сахрањен 26. фебруара 1883. године."
У истом документу, као место Милодановићевог рођења наведена је Аустрија, а као узрок смрти – запаљење мозга.
Милодановић је сахрањен на старом београдском гробљу на Ташмајдану. Алба М. Кунтић пише да је Милодановић уживао велики друштвени углед у српској престоници тог доба, код српске интелигенције, јавних посленика, не само новинара него и родољубивог грађанства уопште. Види се то и по томе, примећује Кунтић, по присуству Милодановићевој сахрани.
"Били су ту, како пише у новинама, поред многих других, и Певачка дружина Корнелије, а посмртно слово одржао је Манојло Ђорђевић Призренац, уредник 'Народног ослобођења', који је покојнику одао захвалност за оно 'што је својом крвљу искупио'. Српско новинарско друштво, својим учешћем на погребу свога члана, манифестовало је заслуге које је стекао својом идејном делатношћу", наводи Кунтић.
Аутор ових редова је са представницима некадашњег УНС-а безуспешно трагао за Милодановићевим гробом у Београду.
Посмртни остаци неких покојника су, захваљујући породици или пријатељима, били пренети са Ташмајданског на Ново гробље. Нажалост, Милодановић је врло брзо заборављен у тадашњој београдској чаршији, а за судбину његових посмртних остатака данас се не зна.