Готово три деценије након Дејтонског споразума, БиХ и даље функционише између суверенитета и међународног надзора. У средишту тог проблема налазе се одлуке високих представника које су током година дубоко измениле политичку и уставноправну структуру земље, пише председник Републике Српске Синиша Каран у ауторском тексту за агенцију Срна.
Он наглашава да питање аката високих представника данас више није само правно питање. Оно је постало централно политичко и уставно питање будућности БиХ посебно након меморандума бошњачких политичара потписаног у Сарајеву, којим се потврђује да политичко Сарајево ни данас не одустаје од политике засноване на интервенционизму, унитаризацији и присуству међународног фактора као врховног арбитра у унутрашњим односима БиХ.
Интервенционизам као модел управљања БиХ
"Институција високог представника успостављена је као механизам за олакшавање цивилне имплементације мира. Међутим, током година прерастала је у центар политичке моћи широких и непрецизно дефинисаних овлашћења, без стварне правне и демократске одговорности", наводи Каран.
Делујући као уставотворна и законодавна власт, наводи он, високи представници вршили су ревизију уставног система, мењајући договорену равнотежу у правцу унитаризације БиХ.
Њихове интервенције обухватиле су готово све области политичког и друштвеног живота, од уставних промена, наметања закона и формирања нових институција, до смјена демократски изабраних функционера и директног утицаја на извршну и судску власт.
Суштинска последица таквог деловања било је постепено измјештање политичке моћи из уставних оквира предвиђених Дејтонским споразумом.
"Због тога, БиХ годинама функционише као својеврсни политички и правни експеримент, у којем су међународне институције преузимају улогу домаћих органа власти", наводи он.
Република Српска континуирано, како додаје, указује да БиХ не може градити демократски капацитет уколико кључне политичке процесе одређују неизабрани међународни представници, уместо домаћих лидера.
Зато се питање одлука високих представника мора посматрати као питање заштите дејтонске уставне структуре и очувања уставне позиције ентитета дефинисане међународним споразумом.
"Суштина проблема није само у појединачним одлукама, већ у моделу управљања који је годинама стварао политички систем заснован на наметању, а не на унутрашњем договору. Управо због тога Република Српска инсистира на враћању БиХ у оквир изворних дејтонских решења и затварању ере међународног интервенционизма, јер ниједна држава не може развијати пуни суверенитет уколико кључни политички ауторитет остаје изван њеног уставног и демократског система", наводи председник Српске.
БиХ између суверенитета и протектората
Бонска овлашћења су омогућила високом представнику да он постане најважнији законодавац у БиХ, подсећа он, обликујући њено државно уређење. Доношењем нових и изменама постојећих закона, високи представник је битно мењао Уставом утврђене принципе поделе надлежности.
"БиХ је држава чија је политичка стварност годинама функционисала у форми полупротектората, уз сталну неизвесност о томе када ће такав модел управљања коначно бити завршен. Највећи проблем је што је део политичких структура у Сарајеву управо у таквом моделу пронашао политички оквир који му одговара. Уместо унутрашњег договора конститутивних народа и ентитета, упорно су инсистирали на међународним интервенцијама и политичком притиску као начину решавања унутрашњих спорова", наводи Каран и наглашава да то није политика стабилизације.
То је политика одржавања трајне зависности БиХ од спољног фактора.
Питање правне судбине аката високих представника
Акти високог представника су инкорпорирани у правни поредак БиХ, те се поставља питање односа тих аката са Уставом БиХ након одласка високог представника из БиХ.
Уставни суд БиХ, као орган који одлучује о сагласности општих аката са Уставом, приликом оцене уставности неких од закона које је донео високи представник, наводи каран, није имао јединствен став, тачније, мишљења судија су била супротсављена и различита, политички детерминисана, и потпуно је недоследан у властитој пракси.
Дакле, питање одлука високих представника добија на значају, посебно имајући у виду да велики број наметнутих одлука никада није усвојен од домаћих институција у редовној демократској процедури.
Отвара се питање шта ће бити са тим актима у тренутку евентуалног затварања ОХР-а и окончања Анекса 10 Дејтонског споразума.
Могуће правно преиспитивање наметнутих одлука не представља никакав напад на БиХ, већ легитимно уставноправно питање. Посебно када се има у виду да су многе надлежности пренесене мимо јасно дефинисаних уставних процедура.
Уставно је право ентитета, а не високог представника, да се у поступку изјасне о потреби образовања нових органа и доношењу и садржају одговарајућих аката. То би представљало гаранцију њиховог функционисања и спровођења, елиминише потребу постојања високог представника, те доприноси општој уставноправној и политичкој стабилизацији.
Управо зато неопходно је сачинити озбиљан и критички осврт на све одлуке које су доносили високи представници, па и оне које је наметао самозвани високи представник Кристијан Шмит, са посебним освртом на оне којима је вршен пренос надлежности са ентитета на БиХ.
Таква анализа показала би правне, политичке и институционалне последице наметања одлука, те неодговарајућег уставног и законског преноса надлежности, али и отворила питање њихове одрживости у уставноправном поретку БиХ.
Посебно је осетљиво питање појединачних аката високих представника којима су наложене конкретне мере и политичке одлуке. Део тих аката никада није објављен у службеним гласницима, због чега се отвара озбиљно питање њихове правне природе и могућности да буду третирани као део домаћег правног система.
Тиме додатно постаје спорно питање њихове правне одрживости и могућности њиховог даљег опстанка у правном промету, посебно имајући у виду да за појединачне одлуке високог представника у правном систему БиХ никада није предвиђен ефикасан правни лек. То је питање које директно задире у основне стандарде владавине права и правне сигурности.
Додатну уставноправну димензију овом питању даје и положај Европске конвенције о људским правима и основним слободама у уставном систему БиХ. Устав БиХ предвиђа супремацију Европске конвенције над домаћим законодавством и обавезује све институције у БиХ и ентитетима да обезбеде заштиту права и слобода гарантованих Уставом, Европском конвенцијом и међународним документима који чине део уставне материје БиХ.
Управо због тога питање аката високих представника више није могуће посматрати искључиво као политичко питање, већ као озбиљно уставноправно питање које ће у наредном периоду постајати све актуелније, посебно у контексту захтева за затварање ОХР-а и враћања пуног политичког суверенитета домаћим институцијама.
У шта верује политичко Сарајево
Меморандум потписан од бошњачких политичких партија у Сарајеву има много шире значење од дневне политике. Он показује, наводи председник Српске, да дeо политичког Сарајева и даље инсистира на моделу БиХ заснованом на унитаризацији, интервенционизму и политичком туторству међународне заједнице.
"Уместо затварања протекторског поглавља меморандум тражи одржавање политичког система којим ће руководити високи представник кроз "бонска овлашћења", а управо је таква политика претходних тридесет година производила константне политичке сукобе, институционалне блокаде и дубоко неповерење међу народима у БиХ. БиХ не може истовремено градити демократски суверенитет и остати трајно зависна од механизама међународног управљања", наводи Каран.
Зато је меморандум бошњачких политичара потписан у Сарајеву потврда да дeо политичке елите и даље верује да БиХ може опстајати само као међународно надзирани политички пројекат, те да нису спремни да одустану од политика које су БиХ, њене равноправне ентитете и конститутивне народе, држале у тридесетогодишњој кризи.