Сретење 1804: Почетак Српске револуције, борба за слободу траје и данас

На сабору српских старешина у Орашцу код Аранђеловца, у месту познатом као Марићевића јаруга, донета је одлука о подизању буне против дахија, а за вођу устанка је изабран Ђорђе Црни Петровић, кога су Турци прозвали Карађорђем.

То се десило на црквени празник Сретење, 14. фебруара 1804. Овај датум је немачки историчар Леополд Ранке означио као датум почетка "Српске револуције".

Српски устанак против Турака био је догађај који је усталасао читав ондашњи Балкан, па и Европу, која је до тада живела у сенци Француске револуције и Наполеонских ратова.

Био је то и највећи народни устанак у седам столећа дугој историји Османског царства, једне од највећих империја у људској историји. Како пишу историчари Леополд Ранке или Лефтен Ставријанос, устаничке битке су по свом обиму превазишле и битке Грчког рата за независност.

За неке српске историчаре, попут Чедомира Антића, Први српски устанак је, после Француске, представљао и "најуспешнију буржоаску револуцију у Европи".  

Наравно, ни овај догађај се није одвијао без мешања и директних уплитања великих сила. Турску су, мање или више отворено, подржавале Француска и Британија. Француска је "Порти помагала саветима и утицајем", укључујући и војне инструкторе, Британија ју је опремала савременим артиљеријским оруђима. Србију је подржавала једино Русија.

Сеча кнезова

Одлуци о подизању устанка непосредно је претходила "Сеча кнезова".

"Сеча" се одиграла 4. фебруара у Ваљеву. Тада су Турци погубили већину најистакнутијих Срба: кнезова, свештеника, имућних трговаца, а посебно оних који су се претходно нарочито истакли у борби против јаничара у Кочиној крајини.

Биланс жртава "Сече кнезова" је стравичан. Неке од њених најпознатијих жртава били су кнезови Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин из Ваљева или кнез Петар из Ћуприје. Страдала су и свештена лица, попут Хаџи Рувима, архимандрита манастира Боговађа.

Сматра се да укупан број жртава износи око 150.

Михајло Пејић, протопрезвитер земунски, 3. фебруара пише митрополиту Стевану Стратимировићу: "Тако о данас 72 мртве главе, које кнезовске, које свјашченическе, које од прочи, и све от поглавити људи, и једнако мертве главе у Београд доносу се..." У писму српских старешина од 3. маја 1804, упућеном Андреју Италинском, руском посланику у Цариграду, уз описе насиља дахија, наводи се цифра од 150 "кнезеј и прочих отмјених људеј жизни својеја невино личисасја".

"Сеча кнезова" је само убрзала одлуку о подизању устанка. Показаће се да је одлука о подизању устанку, изазвана безакоњем дахија, много далекосежнија него што се то могло чинити у први мах. Управо је ова одлука у највећој мери обликовала српску историју 19. и 20. века. Срби су на тај начин, предвођени одлучним Карађорђем, започели своју мукотрпну и дуготрајну борбу за независност и слободу.

Првом српском устанку претходили су многи устанци и буне против Турака, али је овај ипак најзначајнији, јер ће се из њега родити модерна српска држава.

Додуше, српска борба за слободу се није окончала ратовима против Турског царства, Балканским ратовима, па чак ни Првим ни Другим светским ратом.

Она се наставља практично све до данас, кроз такозване ратове за југословенско наслеђе, током 90-тих година прошлог века, укључујући ту и рат који је водио НАТО против Србије.

Срби су се 1999. године, први у Европи, с оружјем у рукама супротставили Северноатлантској алијанси, као што су се, почетком претпрошлог века, супротстављали Османској империји или, током 20. века, Аустро-угарској и Немачкој.

Избор вожда Карађорђа

Догађаје из тог доба посебно упечатљиво описује народна епика. У песми Филипа Вишњића "Почетак буне против дахија" овако се описује доношење одлуке турских дахија да спроведу "Сечу кнезова" како би зауставили избијање устанка: "Поћи ћемо из нашега града / Кроз нашије седамн'ест нахија, / Исјећ' ћемо све српске кнезове, / Све кнезове, српске поглавице(...) / И попове, српске учитеље, / Само луду ђецу оставити, / Луду ђецу од седам година, / Пак ће она права бити раја, / И добро ће Турке послужити."

Изазивајући огромно народно огорчење, "Сеча кнезова", која је требало да спречи избијање устанка, само је убрзала догађаје.

За вођу устанка на скупштини најугледнијих из Шумадије најпре је предложен Станоје Главаш. Пошто је овај то одбио, предложен је кнез Теодосије Марићевић из Орашја. На предлог самог Теодосија, коначно је за вођу устанка изабран Карађорђе. Овом збору присустовало је око 300 виђенијих Срба. И у вези са датумом одржавања збора у Орашцу постоје неке недоумице. Најчешће се узима 2. фебруар 1804. по старом, или 14. по новом календару.

Иначе, скуп у селу Орашцу није имао карактер представничког тела, скупштине, народне или старешинске, као институције или органа власти.

Био је то импровизовани скуп једног броја старешина, углавном из Шумадије. Према расположивим подацима, учесници на скупу у Орашцу представљали су махом Крагујевачку нахију и део Рудничке нахије. Присутни су били и хајдуци Станоја Главаша. Карађорђе на овом збору није изабран за народног вођу, већ само за вођу устанка.

Он ће званично постати "вожд" устаничке Србије нешто касније, 1811. године.

Блиставе победе српских устаника

Већ 18. марта 1804. српски устаници ослобађају Ваљево и Рудник, а 4. априла Крагујевац. Двадесет осмог априла, на планинама Цера, у боју на Чокешини, поразили су Турке из Босне под вођством Али бега Видајића (овом приликом, како је забележено, изгинуло је преко три стотине устаника).

Шабац је ослобођен 3. маја, а истог дана Карађорђе у Раковици код Београда одржава ратни савет, са кога су српске вође упутиле писмо руском посланику у Цариград са захтевом за помоћ.

Потом устаници опкољавају Београд и успостављају фронт на линији Остружница-Жарково-Авала-Дунав.

Већ у јуну, Порта је наредила босанском везиру Бећир-паши да уклони дахије и у Београдском пашалуку успостави "закониту власт".

На острву Адакале на Дунаву, 5. и 6. августа исте године, војвода пожаревачке нахије Миленко Стојковић, са четом од 50 људи, погубио је сву четворицу дахија: Аганлију, Кучук Алију, Мулу Јусуфа и Мехмед агу Фочића.

Тако почиње Српски устанак, са низом битака у којима је српска страна већином била бројно инфериорна. То устанике није спречило да се, често под непосредним вођством Карађорђа, избори за многе блиставе победе, попут Битке на Иванковцу, где је око 8.000 устаничких војника поразило 15.000 Турака, на челу са Хафиз-пашом.

Тринаестог августа 1806. долази до "најблиставије победе Првог српског устанка" - Битке на Мишару, где је устаничка војска, која се састојала од 12.000 људи, извојевала победу над снагама босанских ага и бегова, која је бројала преко 20.000 пешака, под заповедништвом Сулејман паше Скопљака.

Осмог јануара 1807. устаничка војска заузима Београдску тврђаву на Калемегдану и коначно ослобађа Београд.

Помоћ Руског царства

Током трајања устанка Србија је уживала помоћ Русије.

У јануару 1806. руски министар иностраних дела кнез Чарториски предложио је цару Александру Првом да се активније укључи у догађаје у Србији.

Током лета, руски генерал Михељсон је успоставио везу са Карађорђем, а крајем године Русија је Србима упутила и новчану помоћ.

Исте године Наполеон је послао писмо султану, у коме га позива да силом уништи "српске бунтовнике, што их Русија држи и соколи".

У јануару наредне године, командант руске војске на Дунаву генерал Михељсон позвао је Србе да одбаце мировни план Турске и да са Русијом наставе борбу до коначног ослобођења. Карађорђе је прихватио његов позив и упутио војску на Тимок и према Видину.

Када 17. јуна 1807. одред руске војске пређе на десну обалу Дунава, то ће означити почетак заједничких српско-руских војних операција против Турске.

Слом устанка

Гушење Првог српског устанка пада у годину 1813. Године 1812. почео је Наполонов поход на Русију.

Турска је успела да ублажи кризу своје империје, захваљујући Наполеоновим ратовима, који су тада потресали односе између великих сила.

Угрожена од Наполеона, Русија је 1812. склопила мир са Турском. Осећајући обавезу према Србији, Русија је, одредбама Букурештанског мира, тражила од Турске да Србији да амнестију и омогући јој самоуправу, мада под неповољнијим условима од оних које је Србија добила претходним, такозваним Ичковим миром из 1806.

Карађорђе је одлучио да овај споразум одбије и да настави да пружа отпор Турцима, лишен помоћи са стране. Међутим, у лето 1813. устаници нису успели да издрже турско надирање и устанак је угушен у крви.

Трећег октобра, заједно са породицом, београдским митрополитом Леонтијем и руским изаслаником Недобом, Карађорђе је напустио Србију, прешавши из Београда у Земун, у Аустрију.

Србију су затим напустили чланови Правитељствујушчег совјета, већина устаничких команданата, као и један део становништва. У Аустрију је тада прешло око 120.000 српских избеглица.

Петог октобра 1813. Турци су без борбе ушли у напуштени Београд и топовским салвама прославили поновно освајање Србије.

Истог месеца, у Београду је у ропство продато 1.800 српских жена и деце.

Ипак, то није угасило жељу Срба за слободом. Хаџи Проданова буна избила је 1814, а била је проузрокована жестоким турским терором над становништвом.

Већ 1815. године почиње Други српски устанак, који неки историчари виде као "другу фазу Српске револуције". Он ће се окончати успостављањем Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, свој устав и владарску династију.

На црквени празник Цвети, 11. априла (23. априла по грегоријанском календару) 1815, у Такову су се окупиле неке српске старешине, које су затражиле од Милоша Обреновића да постане вођа устанка, што је он и прихватио.

Данас се у Србији 15. и 16. фебруар прослављају као Дан државности, у знак сећања на почетак "Српске револуције".