Први устав Србије: Саставни део "традиције Сретења"
"Када роб ступи на српску земљу, од тог часа он постаје слободан" - гласи члан 118 Сретењског устава, првог устава Кнежевине Србије, донесеног у Крагујевцу 1835. године. Био је то вероватно "најдемократскији устав оног времена", чије су многе одредбе и данас актуелне.
Сретењским уставом власт у Србији је подељена на законодавну, извршну и судску, што је сасвим модерна правна тековина и једна од најважнијих демократских норми.
Овим правним актом, између осталог, ропство је на територији Србије стављено ван снаге.
Иначе, вреди подсетити да је ропство у то доба било сасвим легална правна институција у многим земљама које се данас издају за демократске. На пример, у Британији је ропство званично укинуто 1834. године. Потпуно укидање ропства у Британији остварено је тек 1838, иако ниједном од бивших робова није исплаћена било каква одштета.
У Сједињеним Државама ропство је, и током већег дела 19. века, имало изузетно важну улогу у економији земље. Заправо, како тврди амерички истраживач Едвард Баптист у књизи "Ропство и стварање америчког капитализма", ропство је било један од значајнијих фактора у стварању материјалног богатства САД.
Ропство у Америци укинуто је тек 1865, после Грађанског рата између робовласничког Југа и индустријског Севера.
Прокламована права и слободе
Сретењски устав, званично "Устав Књажества Србије", саставио је Димитрије Давидовић.
Давидовић, по образовању лекар, био је државни секретар кнеза, који се нарочито истакао као дипломата у Цариграду. Своју делатност крунисао је писањем Сретењског устава и тако стекао положај попечитеља (министра).
Давидовићу је, како тврди историчар Радош Љушић, пошло за руком да постане друга личност у Србији, одмах после кнеза Милоша Обреновића.
Овим уставом је заправо завршена подела власти, што се данас сматра предусловом демократије и уставности.
Власт, према уставу, чине кнез, државни совјет и народна скупштина. У данашње време, ова подела одговара председнику државе, влади и народној скупштини.
Уставом је одређено да кнез и државни совјет деле извршну власт.
Прокламована су права и слободе грађана, као што су неприкосновеност личности, независност судства и право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, равноправност грађана, без обзира на веру и националност.
Сретењским уставом су укинути и преживели феудални односи, наслеђе Османске империје, у Србији.
Национална револуција за ослобоћење
Сретењски устав немогуће је посматрати ван контекста времена у коме је настао. Он је део дуготрајне борбе српског народа за слободу. Односно, и овај устав припада историји српског "револуционарног и ослободилачког рата".
Овај рат за ослобођење је, такође, започео на Сретење 1804. године, народним збором у Орашцу, када је за вођу устанка изабран Карађорђе.
У почетку је побуна изгледала само као мала локална буна против турских узурпатора – дахија. Али, већ од 1806, после сукоба са османском царском војском, султаном и Портом, побуна прераста у праву националну револуцију за ослобођење.
Уз подршку Руског царства, које ступа у рат са Турском, устаници су очували слободну територију, на којој су створили своју државу, са сопственим органима управе, међу којим је најважнији био Правитељствујушчи совјет - управно тело састављено од народних старешина, на чијем челу се налазио Карађорђе.
Током Првог српског устанка израђена су три уставна акта: први 1805. године, други 1808. и последњи 1811. године. Акт од 14. децембра 1808. године представља први писани и формални акт самосталног организовања Србије. Овим актом формално се укида нахијска и старешинска самоуправа, и успоставља централизовани систем власти.
На Београдској скупштини 11. јануара 1811. године издат је акт о Правитељствујушчем совјету. Совјет је реорганизован, односно подељен на два дела. Шесторица чланова били су попечитељи (министри), а сви остали, са министром правде, чинили су Велики вилајетски суд. Сви заједно представљали су "владу земаљску" и законодавно тело.
Сретењски устав, иако је на снази био само кратко време, наставио је да развија ову правну традицију.
Трајна жеља за слободом
Уређење, које је увела Скупштина из 1811. године, постојало је до коначне пропасти устаничке Србије, чији се последњи чин одиграо у октобру 1813. године, са поновним турским освајањем Београда.
Због напада Наполеона на Русију, Руси су са Турском 1812. године склопили по Србе изразито неповољан Букурештански мир, који су Карађорђеви устаници на одбацили. То је био разлог да Порта у лето 1813. предузме нови војни напад на Србију из неколико праваца и да најзад угуши у крви српски народни устанак.
Ипак, показало се да је то било само привремено и да није могуће трајно угасити жељу Срба за слободом. Предах, који је Турска добила гушењем Првог српског устанка, био је само краткотрајан.
Већ у априлу 1815. године у Такову је избио Други српски устанак, под вођством Милоша Обреновића, који је, после неколико месеци успешног ратовања, склопио мир са Портом. Овај усмени споразум је гарантовао Србији само мањи степен аутономије. Али ту самоуправу кнез Милош је стално увећавао, користећи слабљење Османског царства, као и јачање Русије, посебно после Бечког конгреса 1815. године.
Османска империја ће престати да постоји 1922. године, током Младотурске револуције, коју је предводио Кемал Ататурк.
Пропале су и друге две империје са којим се, додуше уз велике жртве, сукобила Србија у 19. и 20. веку: Аустроугарска, нека врста Европске уније оног времена, и нацистичка Немачка.
Крајем 20. и почетком 21. века, Србија се сукобљава са четвртом светском империјалном силом - САД.
Године 1999. рат против Србије повела је "најмоћнија алијанса нашег времена", Северноатлантски војни савез.
"Традиција Сретења"
Сретењски устав, иако је изгласан у Великој народној скупштини и потврђен заклетвом кнеза Милоша Обреновића, није био дугог века. Устав је суспендован после свега 55 дана, углавном због незадовољства великих сила - Турског, Руског царства и Аустрије.
У савременој Србији 15. и 16. фебруар прослављају се као Дан државности.
Како примећује историчар Александар Раковић, Сретење, као Дан државности, један је од три велика празника - поред Дана Републике Српске (9. јануара) и новоустановљеног Дана српског јединства - који симболишу јединство свих Срба, ма где живели.
"Српски народ је један и недељив", подсећа Раковић, додајући да је у том смислу могуће говорити о правој "традицији Сретења".
Управо та "традиција Сретења", закључује Раковић, обавезује и нас, у данашње време, на "одбацивање сваке врсте ултиматума", укључујући и овај најновији, француско-немачки: "То није нешто што ми хоћемо или нећемо, него морамо да одбацимо. Морамо да останемо доследни традицији тог празника, а косовско-метохијско питање је питање свих генерација Срба."
Данас се оригинал једног од најважнијих правних аката на Балкану чува у Архиву Србије.
Сретењски устав је увезао и укоричио чувени књижар и библиотекар Кнежевине Србије Глигорије Возаровић.
