Потресно сведочење мештана Мркоњић Града за РТ Балкан: Има ли живота после хрватске "Олује" (ВИДЕО)

Обележавање Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској злочиначкој акцији "Олуја" и погрома Срба из Републике Српске Крајине и крајишких општина БиХ, биће одржано 4. августа у Мркоњић Граду.

Погром и страдање Срба у лето и јесен 1995. године никада не смеју да буду заборављени, поручују званичници, а становници Мркоњић Града посебно памте и чувају успомену на страдање града и суграђана. 

Сећање на "Олују": Република Српска 4. август прогласила за Дан жалости

Због страдања и голготе коју је и сам прошао, Мркоњић Град заслужио је да буде домаћин обележавања страдања српског народа у војној акцији хрватске војске "Олуја".

Нада, упорност, љубав према огњиштима и родном граду његових становника и околних села, дигле су Мркоњић Град из пепела. Данас поносно стоји у подножју Лисине, а његови становници своје ратне ране и ожиљке, свако на свој начин, чувају иза поноса и осмеха преко којих се надвије сенка на спомен рата и страдалих чланова фамилије. 

Међу њима су Петар Митрић и Радослав Гашић.

У разговору за РТ Балкан Петар Митрић је рекао дапочетак деведесетих година прошлог века није могао да буде више идиличан: завршио је Школу резервних официра у Билећи, запослио се као конобар у локалном кафићу, а мајка, отац и породична кућа су били сигурна лука. 

Али, није дуго потрајало, сећа се нерадо Митрић, почео је рат. 

"Сва та дешавања кренула су априла 1992. године , мада смо ми много раније мобилисани. Ти наши покрети сводили су се на около овде, на тим неким дистанцама. Међутим, нападом на Купрес и акцијом на Купрес, схватио сам да је то дефинитивно почетак нечега. Мада ни у то време нисам очекивао да ће се одвући толико, да ће трајати толико, али ето", наводи Митрић за РТ Балкан. 

Саговорник РТ Балкан објашњава како тада за многе његове вршњаке, али и оне старије и млађе, живот одлази у суноврат.

Мобилизација, ратиште, губитак брата, избеглиштво, повратак у Мркоњић и потрага за братовим костима у масовној гробници, сумира Петар ратне и послератне деведесете. 

Тридесет година од "Олује": Задајмо такве ударце да Срби нестану

"У тој гробници је било више од 50 одсто цивила, у тој гробници од 181 тела било је 30 одсто тела која су била масакрирана, спаљена. Конкретно, кажем мој брат је имао повреду од метка изнад глежња леве ноге, лобања је смрскана. У масовној гробници поред брата рођеног нашао сам још и два брата од стрица – Душко, Петар и Милорад који су живели кућа до куће, то је породично насеље", казао је саговорник РТ Балкан. 

Радослав Гашић је ратне године провео у најбољим годинама, са пушком на рамену и међу саборцима, као старешина. Почетком децембра 1992. године рањен је код Орашја, први пут, гелер од гранате завршио је у његовој левој нози.

"Био сам рањен и други пут, али Мркоњић је још био наш", сећа се Радослав Гашић.

Отац и брат су му причали како је изгледао пад Мркоњића у јесен 1995. године и повратак у рано пролеће следеће године.

"Углавном црвени и црни облак дима, гранате су падале као киша. Било је једно тотално неселективно гађање цивилних циљева. Ја сам стигао у јуну, мада је мој брат дошао одмах 4. фебруара и направио снимке. Видео сам да су нам обе куће изгореле. То су била аустроугарска здања, из 1800-тих година, имале су дрвене греде и патос тако да је остао само камени зид. Цели град је био разорен, на све стране сте имали где су падале гранате рупе, уништена стабла, много тога је изгорело, лед је такође уништавао објекте. Али ипак се јавила нека нада да ће кренути живот опет у Мркоњићу и тако се и десило", навео је Гашић.