Медији: Да ли је Црна Гора следећа у војном савезу Загреба, Тиране и Приштине?

Војно-безбедносни механизам који су Загреб, Тирана и Приштина започели потписивањем Заједничке декларације о одбрамбеној сарадњи у марту прошле године могао би у наредној фази да добије још једног учесника са западног Балкана – Црну Гору, пише "Политика".

Према њиховим сазнањима контакти о томе постоје, а питање евентуалног приближавања Подгорице овом формату не посматра се као потез који би требало извести преко ноћи, већ као процес за који је претходно потребно створити политичке, безбедносне и, можда најважније, друштвене услове.

Председник Србије о Русији и о тројном пакту: Идеја је да држе Србију опкољеном

Наводе да за сада нема јавно објављеног документа, позива или одлуке Владе Црне Горе којима би било потврђено да Подгорица приступа декларацији Загреба, Тиране и Приштине. Међутим, постојећа регионална војна архитектура показује да су контакти, заједничка обука и институционална сарадња између ових актера већ одавно успостављени.

Хрватска, Албанија и Приштина су 18. марта 2025. потписале декларацију којом су предвиделе јачање војне интероперабилности, заједничке обуке и вежбе, сарадњу одбрамбених индустрија, размену информација и координацију у суочавању са хибридним претњама. Током 2026. сарадња је са министарског прешла и на оперативни војни ниво: у јануару је у Загребу одржан састанак директора за одбрамбену политику и наоружање, а у фебруару су се у Скадру састали начелници генералштабова Албаније и Хрватске и командант тзв. Косовских безбедносних снага, када је договорена припрема конкретних трилатералних војних вежби.

Црна Гора се формално не налази у том трилатералном механизму, али се већ налази у низу паралелних структура у којима су присутни исти актери.

Посебно је значајна Америчко-јадранска повеља А5, чије су чланице САД, Хрватска, Албанија, Црна Гора, Северна Македонија и БиХ, док Приштина учествује као посматрач.

У марту ове године представница Министарства одбране Црне Горе учествовала је у Хрватској на састанку политичких директора А5, на којем је разговарано о регионалној отпорности, хибридним претњама и цивилно-војној сарадњи.

Подгорица је том приликом А5 означила као платформу која евроатлантске принципе треба да претвара у практичне и функционалне механизме регионалне сарадње.

Већ у априлу, такође под хрватским председавањем, у Загребу и Удбини били су представници оружаних снага Хрватске, Албаније и Црне Горе, али и представници Приштине као посматрачи. У јуну су припадници истих структура учествовали и у међународној сајбер војној вежби "Combined Adriatic Cyber Endeavour 2026".

Наш избор

Спајићев нож у леђа НАТО-у: Под кишобраном Алијансе, сада тражи заштиту и води Црну Гору у војску ЕУ

Још раније, током велике америчке серије вежби "Defender 25" и "Immediate Response 25", активности су спровођене на територијама Хрватске, Албаније, Црне Горе и тзв. Косова, уз учешће оружаних снага савезничких и партнерских земаља.

Ниједан од ових догађаја сам за себе не доказује да је одлука о приступању Црне Горе трилатералном формату већ донета. Они, међутим, показују нешто друго, институционални канали, војни контакти, заједничке обуке и механизми интероперабилности већ постоје и за евентуално политичко проширење не би било потребно градити систем од почетка.

Треба, такође, нагласити да сама Америчко-јадранска повеља није антисрпска организација и да Србија у њој такође има статус посматрача. Али, А5 истовремено представља место на којем се Црна Гора, Хрватска, Албанија и представници Приштине већ налазе за истим столом и унутар истих практичних војних програма.

Црна Гора је земља у којој се велики део становништва национално изјашњава као српски, у којој Српска православна црква ужива велико поверење народа и у којој је Србија за највећи број грађана најближа држава у региону. Зато би отворено образложење било каквог новог војног повезивања са Загребом, Тираном и Приштином као механизма који треба да одговори на тзв. претњу из Београда наишло на озбиљан отпор.

Управо због тога, према изворима "Политике", политичка припрема морала би да претходи формалном потезу.

У делу политичког, медијског и невладиног сектора у Црној Гори већ годинама се инсистира на тези о наводном малигном мешању Србије, тзв. великосрпском утицају и потреби да се црногорске институције заштите од Београда. 

Тако се постепено ствара политичка основа на којој би се неки будући одбрамбени аранжман могао представити не као окретање Црне Горе против Србије, већ као "јачање регионалне безбедности, отпорности, добросуседских односа и евроатлантске сарадње".