Александар Вучић и Виктор Орбан годинама су настојали да придобију наклоност америчког председника Доналда Трампа, преузимајући и део његове реторике о "дубокој држави" и тајанственим страним силама које покушавају да их свргну. Међутим, када је дошао тренутак и када су се гласови бирача окренули против њих, дугогодишњи лидери Србије и Мађарске су одлучила да не следе Трампове стопе и не оспоравају изборни пораз, пише "Њујорк тајмс".
У тексту под насловом "Уметност (и не баш тако велика уметност) признавања изборног пораза", новинар Ендру Хигинс анализира зашто су лидери Србије и Мађарске прихватили пораз, за разлику од Трампа, који и даље тврди да је победио на председничким изборима 2020. године.
"На недавним председничким изборима у Бразилу, одржаним истог дана када и избори у Србији, Флавио Болсонаро, кандидат којег је подржавао Трамп, тврдио је да је било неправилности и захтевао поништавање избора. Међутим, уместо да покуша да мобилише присталице како би преокренуо резултате, као што је то учинио његов отац Жаир Болсонаро после пораза 2022. године, а Трамп две године раније, Флавио Болсонаро побегао је у САД. Други ауторитарни лидери определили су се за приступ сличнији Трамповом, попут Николаса Мадура, који је проглашен победником спорних избора 2024. године и владао Венецуелом све док га америчке снаге ове године нису свргнуле са власти. Због тога, после година урушавања демократских норми, спремност лидера Мађарске и Србије да прихвате пораз није била нешто што се могло подразумевати", пише Хигинс.
Амерички лист оцењује да су убедљиви резултати избора у Србији 25. октобра, као и избора у Мађарској шест месеци раније, оставили Трампа као изузетак, а не као узор у оспоравању изборне математике. Према писању листа, на одлуку Вучића и Орбана утицала је и процена да би у будућности могли поново да дођу на власт, док је разлика у гласовима била толико велика да готово није остављала простор за оспоравање резултата.
Хил: Вучић је знао да је изгубио, али верује да ће се вратити
"Њујорк тајмс" наводи да је Вучић у изборној ноћи говорио о "непрестаним лажима" својих противника и тврдио да су га срушили страни непријатељи, међу којима је поменуо и "америчку дубоку државу – ону која се противи председнику Трампу".
Ипак, како наводи лист, Вучићевим примедбама претходило је једноставно признање: "Јасно је да смо изгубили ове изборе".
Бивши амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил сматра да Вучић није ни размишљао о понављању Трамповог сценарија.
"Нема шансе да би он урадио исто што и Трамп. Апсолутно нема шансе. Знао је да је изгубио, и то убедљиво, и желео је да предухитри развој догађаја", рекао је Хил за амерички лист.
Хил је оценио и да победничка Студентска листа окупља политичке актере са толико различитим ставовима, што би могло да отежа очување њиховог јединства. Управо због тога, сматра бивши амерички амбасадор, Вучић верује да његов одлазак са власти није коначан.
"Вратићу се", овим речима Хил описује Вучићеву политичку рачуницу.
Брисел као фактор у признавању пораза
"Њујорк тајмс" посебну пажњу посвећује утицају Европске уније на политичке прилике у Србији и Мађарској. Лист указује да су европски лидери, чак и када имају снажну контролу над страначким и државним институцијама, ограничени утицајем страних влада и инвеститора.
Мађарска је чланица Европске уније, која је Орбану сузила простор за политичко маневрисање условљавајући десетине милијарди евра бесповратних средстава и кредита поштовањем демократских норми. Србија, иако није чланица ЕУ, такође у великој мери зависи од европских фондова и инвестиција из Немачке и других европских земаља, наводи амерички дневник.
Лист преноси и оцену аустријског европосланика Андреаса Шидера, који је предводио посматрачку мисију Европског парламента, да је међународни притисак допринео Вучићевој одлуци да прихвати изборни пораз.
"На крају је резултат био превише јасан. Није могао да се игра с тим. Да је разлика била мања, можда би нешто покушао", рекао је Шидер.
Вучић: Нико ме није убеђивао да признам пораз
"Њујорк тајмс" преноси и оцене бившег политичара Милана Протића и бившег команданта САЈ-а Спасоја Вулевића да је међународни притисак, пре свега из ЕУ, утицао на Вучићеву одлуку да призна пораз, док политиколог Иван Крастев сматра да је пресудна била убедљива разлика у гласовима, која није остављала простор за оспоравање резултата.
Вучић је, међутим, одбацио медијске тврдње да су га страни званичници убедили да призна изборне резултате. Како преноси "Њујорк тајмс", он је навео да ни са једним страним званичником није разговарао све до касно у изборној ноћи, знатно након што је већ признао пораз. Први га је, открио, позвао Виктор Орбан у 23.15 часова.
Вучић је објаснио да су га први резултати из сеоских средина охрабрили, јер је његова странка "побеђивала свуда", али да је, када су почели да пристижу резултати из Београда и других градова, закључио да нема смисла не признати пораз.
"Међу људима је владала напетост и сви су били нервозни. Одговорност озбиљних људи, државника, јесте да смире тензије у земљи. Њихова је одговорност да изађу пред јавност и ураде оно што треба да се уради", рекао је Вучић два дана после избора.
Амерички лист преноси и изјаву вршиоца дужности председника Србије Ане Брнабић да су изборни резултати били огромно изненађење.
"У потпуности их прихватам", казала је и оценила и да ће се многи грађани Србије "покајати због овог избора", те да ће у будућности гласати другачије.
Сличну поруку својим присталицама упутио је и Орбан, који је после пораза на изборима 12. априла поручио: "Не одустајемо. Никада, никада, никада".
"Њујорк тајмс" текст завршава сусретом Вучића и Орбана, одржаним шест дана после избора у Србији, у кући Вучићевог оца недалеко од Београда.
"Да, обојица смо недавно изгубили изборе, али нисмо изгубили достојанство, понос и веру", рекао је Вучић стојећи поред мађарског лидера.
"Вратићемо се", поручио је.