Црквене матичне књиге, које су комунистичке власти одузеле свим црквама и верским заједницама после 1945. године ради "преписивања", до данас нису враћене Српској православној цркви у Хрватској, а можда или највероватније неће никада ни бити враћене, наводи се у тексту објављеном на сајту Епархије горњокарловачке, а који преноси званични сајт српске Патријаршије.
Како појашњава потписник текста протојереј Саша Лончина, повод да укаже на овај проблем јесу вишегодишње молбе и упити са којима се Епархија свакодневно сусреће, примајући велики број молби и захтева за издавање извода из матичних књига рођених и крштених, венчаних и умрлих које упућују потомци са свих страна света покушавајући да истраже своје порекло, докажу право власништва над имовином или из неких других разлога дођу до ових података и сазнања.
"Многи од тих захтева стижу након што се заинтересовани обрате државним архивима и другим надлежним институцијама у Републици Хрватској, одакле бивају упућени на црквене општине, управе парохија и свештенство, иако би се очекивало да запослени у тим институцијама знају да се матичне књиге о којима је реч налазе управо у њиховим архивским фондовима. Било би сврсисходно вратити сваком оно што му припада, а ако се не нађе ни за сходно да се то учини из добре воље, онда барем нека се подносиоцима захтева за изводе из матичних књига дају истините и правовремене информације, односно, да књиге Српске Православне Цркве нису враћене стварном власнику и да ће можда или највероватније неће никада бити враћене", наводи се у тексту.
Подсећајући на законе и прописе који су доношени 1946, 1948. и 1949. године, а који су омогућили матичарима да преузму све црквене матичне књиге, док су понегде одузимани и домовни протоколи, летописи и старе богослужбене књиге, протојереј Саша Лончина истиче да црквене матичне књиге немају само административну вредност.
"Исти списи су представљали, а и данас представљају важан извор за проучавање историје становништва, породичних односа, кретања становништва, као и верског и културног живота православних житеља и верног народа на подручјима која су под канонском јурисдикцијом епархија Српске Православне Цркве у Хрватској. Поврх свега, матичне и друге књиге представљају историјски податак о досељавању, животу и постојању нашег народа на овим подручјима вековима пре доласка комунистичке власти", напомиње се у тексту.
Рекло би се, читајући између редова, да би баш то могао бити један од главних разлога тако упорног истрајавања хрватских власти да задржи у државним архивима православне црквене матичне књиге, јер оне сведоче о вековима присуства српског православног живља на подручју данашње Хрватске, али, вероватно, и о монструозности његовог истребљења у Другом светском рату. На страну што би увид у њих, црно на бело, развејао многе данашње поставке о "хрватским" знанственицима, књижевницима, (х)историчарима, уметницима, па и политичарима.
У тексту се истиче да постоји споразум на који се хрватски државни органи позивају у свом настојању да задрже у свом поседу црквене матичне књиге, а споразум је потписала Српска православна црква са Републиком Хрватском.
"Наиме, Уговором између Владе Републике Хрватске и Српске Православне Цркве о питањима од заједничког интереса из 2003. године, чланак 16. прописује: 'Република Хрватска се обвезује да ће Српској Православној Цркви у Хрватској дати у власништво, али не и у посед, све матичне књиге и архивско градиво које је сада у власништву Републике Хрватске, а одузето за време југославенске комунистичке владавине, те се сматрају архивским градивом. Матичне књиге и архивско градиво остају у поседу у установама културе ради стручне обраде, заштите и кориштења'. Дакле, Српска Православна Црква у Републици Хрватској јесте власник, али не и поседник својих матичних књига", наводи се у тексту.
Овај уговор, иначе, потписали су тадашњи председник Владе Републике Хрватске Ивица Рачан и тадашњи митрополит загребачко-љубљански Јован, као председник Епископског савета у Хрватској.
Како се додаје у тексту, ово стање би могло да се промени уколико би постојала добра воља, а онда се наводи неколико примера добре воље и уважавања који би могли бити примењени и на Српску православну цркву. Један пример је из саме Хрватске: Католичкој цркви у Хрватској, у већем или мањем обиму, враћене су црквене књиге јер се Хрватска Уговором са Светом столицом обавезала да ће "вратити црквене матичне књиге, књиге стања душа, летописе и друге књиге које су за време комунистичког режима незаконито одузете Католичкој Цркви, а које су у њезину поседу". Подсећа се да су и у Србији 2011. године потписани споразуми са Српском православном црквом, али и са свим другим традиционалним црквама и верским заједницама, према којем је отпочео процес враћања матичних књига цркви.
"Током текуће године упућени су дописи и молбе за поврат матичних књига које се налазе у поседу државних архива, матичних уреда и других институција. Молбе су упућене на више адреса, али је одговор стигао само са једне, уз образложење да не постоји правни основ нити овлаштење за предају матичних књига Српској Православној Цркви у Хрватској, да још једном будемо прецизнији, односи се на матичне књиге са подручја Епархије горњокарловачке. Поставља се питање постоји ли добра воља да се, по принципу реципроцитета, и у Републици Хрватској учини оно што је већ учињено у Републици Србији, где су враћене све матичне књиге, као и у Републици Хрватској, где је враћен један део матичних књига и других црквених списа? Остаје нам да се надамо да ће такав приступ бити примењен и на преостале матичне књиге и црквену архивску грађу", закључује се у тексту.