Убицу српске породице Радосављевић Хрвати сматрају заслужним грађанином

Данас се навршава 31 година од сурове ликвидације четворочлане српске породице Радосављевић у Дарувару у Хрватској.

Убица је одавно изашао из затвора и данас живи у том граду, а власти су га наградиле и сад се води као "заслужан учесник Домовинског рата".

Тог 25. фебруара 1992. године, припадник Хрватске војске, тада двадесетједногодишњи Јожица Мудри, ликвидирао је Радета Радосављевића (36), његову супругу Јованку (32) и њихове малолетне синове Дејана (14) и Ненада (10), саопштио је Документационо-информативни центар "Веритас".

Убица је у вечерњим сатима, одевен у униформу војног полицајца дошао у кућу Радосављевића и током вишечасовног разговора са власником куће, мотивисан чињеницом да су Радосављевићи српске националности, пиштољ из непосредне близине у њих испалио 11 метака, пуцајући им у главе.

Пошто је дечак Дејан и након пуцњаве давао знаке живота, Мудри му је кухињским ножем задао још осам убодних рана у пределу грудног коша и стомака.

Затим је тела мртвих Радосављевића оставио на поду трпезарије једно до другога, те их минирао пластичним експлозивом, што је проузроковало њихово комадање и оштећење целе куће.

Након тог чина, из куће Радосављевића украо је видео-рекордер и даљински управљач и однео их на поклон својој девојци Тајани Биљан.

Окружни суд у Бјеловару је 7. јануара 1994. године осудио Мудрог на 13 година затвора за убиство четири особе и крађу, а Врховни суд је ту казну преиначио на 15 година.

Убица је у току кривичног поступка тврдио да се на ликвидацију Радосављевића одлучио након што му је његов командир Мирослав Губеровић у једном локалу, у који је навратио и убијени Раде Радосављевић, рекао: "Вечерас мораш да ликвидираш тог смрада".

Убица Мудри је рекао да му је његов командир Губеровић у ту сврху дао и кола на располагање, као и припадника њихове јединице Мирослава Моулиса, како би му олакшао проналазак куће Радосављевића.

Али, за овај злочин оптужен је и осуђен само Јожица Мудри, и то за класична кривична дела, али не и за ратни злочин.

Радетов отац Петар и сестра Милица, по правоснажности пресуде, поднели су тужбу против Хрватске ради накнаде штете, али је Петар преминуо док је трајала парница, а поступак, као једини наследник, преузима његова кћи Милица.

Општински суд у Дарувару, пресудом из јуна 2007. године, коју је потврдио и Жупанијски суд у Бјеловару, одбија Миличин тужбени захтев у целости, уз образложење да у тренутку смрти није живела са братом и његовом породицом, те да јој не припада ни право на нематеријалну штету као наследници оца Петра, а то су потврдили и Врховни и Уставни суд Хрватске.

За хрватске злочине оштећена страна плаћа цех

С обзиром на то да је изгубила спорове, судови су пресудили да она држави Хрватској надокнади трошак парничног поступка у износу од око 25.000 евра.

И Јованкина мајка, Пела Медаковић, такође, тужила је Хрватску за накнаду штете због убијене кћери и два унука, а другостепени суд у Загребу одбио је тужбу, коју је претходно прихватио првостепени суд.

Другостепени суд је такву одлуку образложио да "штетна радња није ни у каквој вези са обављањем војне службе", а Пелу обавезао да држави плати парничне трошкове од око 1.300 евра.

Убица је одавно изашао из затвора и не пропушта прилику да се Милици, сестри убијеног Радета, приликом сусрета насмеје у лице.

Осим ликвидација трочлане породице Зец у Загребу у децембру 1991. године и четворочланих породица Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. године, породице Олујић из Церне код Жупање у фебруару 1992. године, и убиство четворочлане породице Радосављевић из Дарувара, ова убиства спадају у најмонструозније ликвидације у рату деведесетих на подручју Хрватске и Републике Српске Крајине због етничке припадности.