Највећи мирнодопски егзодус који је свет видео: Како да останемо живи, кад смо и мртве понели

Биле су то епске, библијске слике. Десетине и десетине хиљада људи у дугим, предугим колонама кренуле су из свог града, из својих кућа, са својих имања. Трактори, запрежна кола, "југићи" под огормним завежљајима, понеки "фића", тек као сећање на нека давна времена кад нико није ни сањао да би се овако нешто могло догодити, камиони, камиончићи, култиватори... Преко Требевића снег је био до колена, негде до појаса. Смрзнути, уплакани, забринути, љути људи, жене, деца. Многи нису ни знали куд иду.

"Из Рајловца идем, од јутрос...У Бијељину ваљда", прича у једном документарном филму у камеру репортеру један од оних невољника.

"Куд идем? Не знам, нити ми је ко казао", сведочи други.

"Шта сам извукао из Сарајева? Поуку, за сва времена", прича трећи од оних мученика.

"Одбранили смо наше, а ево шта нам се деси. То је наше, то је српска земља од памтивека, ко је тај да каже да учини да то није наше", сведочи четврти из оне колоне у снегу негде на Требевићу.

И звона са цркве понели

Пре 27 година, у тужно пролеће 1996, од средине фебруара па све до средине марта трајао је егзодус сарајевских Срба, један од највећих, можда и највећи мирнодопски егзодус који је забележила историја света. Из Илијаша, Вогошће, Хаџића, Новог Сарајева, са територија које су одбранили у рату, а које су Дејтонском споразуму припале Федерацији БиХ кренули су сарајевски Срби. У непознато, у ново страдање, у нови чемер, јаду тугу. Више од 120.000 људи по неким изворима. Бежали су под притисцима, под страхом, порукама бошњачке политике, претњама Алије Изетбеговића да ће "сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд".

Библијске слике ређале су се тада са завејаног пута преко Требевића, из сарајевских улица које су заувек напуштали. Једни носе иконе и кандила, други велики крст, трећи звона са цркве, четврти сандуке са костима најмилијих, само да их не оставе, да их сахране негде на неком другом месту, трећи носе покућство, део намештаја. А, шта понети из пуне куће, шта оставити?

Лимени сандуци

"Тих дана, фебруар је био, био сам на Грбавици. Гледао сам својим очима како људи износе звона, крст са цркве, како пакују најосновније што се може изнети, и како одлазе. Гледао сам и како на Илиџи, около, копају по гробљима, ваде посмртне остатке својих покојника и носе са собом. Тих дана на Грбавици највише посла имали су лимари који су правили лимене сандуке за посмртне остатке, за кости повађене из земље. Људи јадни, изгубљени, тужни, неке од најстрашнијих сцена из моје ратне фотографске каријере. Сећам се како на Грбавици скидају са зграда таблу са именом улице Драже Михајловића и носе са собом. Многи су палили своје куће, станове. Сећам се и тренутка када су припадници муслиманске полиције преко моста ушли на Грбавицу када је почело славље, овамо, на другој стрнаи све је било пусто", присећа се тих дана чувени ратни фоторепортер Милош Цветковић.

"Боже правде, ти што спасе од пропасти до сад нас", чује се на једном снимку како певају деца пре него што са родитељима крену преко Требевића.

"Колики је ужас посејала у пролеће 1996. године она успавана, па нагло пробуђена подземна звер међу православним становницима града Сарајева најбоље сведочи то што је запањило чак и равнодушни, просвећени свет – први пут у историји преношене су не само мошти, црквени крстови и звона, него и свеже затрпана тела младих ратника који су се дрзнули да заштите своје домове, веру и начин живота”, записао је тада књижевник Момо Капор у тексту "Тачка на Сарајево", који је објављен у књизи "Егзодус Срба из Српског Сарајева".

Мајка носи кости сина јединца

Бојан Вегара имао је 16 година када су он и његови кренули у егзодус из Сарајева. Претходне четири године његова породица провела је у Хаџићима, у потпуном окружењу, на стотинак метара од прве линије одбране, од ровова.

"Наши људи борили су се са два њихова корпуса и нису попустили ни метар, ни за педаљ. Теткина кућа, сећам се, била је буквално на првој линији. И, Хаџићи су тада одбрањени", прича Бојан.

Кад је постало јасно да се мора ићи, да се Хаџићи морају напустити, присећа се Бојан, људи су данима само ћутали.

"Мало је било приче о томе, само туга. Како да се помириш са тим да си се четири године тукао, бранио своје, да си био где је најгоре, да нису метар земље узели, метар рова, да је изгинуло, не знам колико људи и сад ти мораш ићи. Или да останеш да живиш, да будеш грађанин другог реда... Провели су људи по 1.350 дана у логору у Тарчину који је распуштен тек два месеца после Дејтона. Горе је 600 људи робијало. Истрпели смо рат, НАТО бомбардовање, и онда, крећеш у непознато", прича Бојан.

Мајка је тих дана само плакала, присећа се он, отац је био страшно љут, нико у кући није проговарао.

"После толике жртве крећеш у нешто горе... Кад је дошао онај дан, изнели смо из куће нешто ствари, имали сме неке камионе, ко је имао пара платио је два камиона, ко  није имао пара, чекао је да му пошаљу. Копали смо мртве да их понесемо са собом. Замисли само, жена нема пара, нема ничега, рат је, сина јединца копа и у бурету га са собом носи из Хаџића. Нема за сандука, нема ничега... Ми смо борце наше погинуле у рату морали копати, носити са собом, да им гробове не скрнаве, да не би кости вадили и керовима давали. Ми смо  знали са ким имамо посла, са муслиманским фундаменталистима. Морали смо мртве носити, како ми живи да останемо. Ако си спреман да те туку сваки дан, да те изводе на стрељање, да за тебе нема посла, да им говориш мерхаба и селам уместо добар дан, онда да останеш", каже Бојан.

Шумски пут преко Требевића, снег, гужва, застоји

Пут егзодуса, био је, наставља, страшан. Преко Требевића до Братунца, 158 километара неки су путовали 24, неки и по 48 сати.

"Највећи страх је био како ћемо прећи преко аеродрома до Лукавице јер то је била њихова територија. Кренемо онда преко Требевића, то је неки шумски пут, снег, гужва, застоји, сели се пет општина... Хладноћа, минус 20 тих дана. Неки иду са коњским запрегама, са стоком, путовали су људи по неколико дана. Нико нам није помагао ни Уједињене нације, нико, био је то збег један и живих и мртвих", прича Бојан.

Онда су Срби из Хаџића дошли у Братунац, смештени у избегличке центре, спавали по учионицама, ишли на казан у неку фабрику.

"То је трајало неких шест месеци. Онда смо се раселили по неким порушеним муслиманским кућама, па су нас истерали из њих. Пуно људи није решило питање имања која су доле остала, пуно људи не може да поврати имања јер их је Федерација одузела из разних разлога, на нашој земљи подижу џамије", каже Бојан.

Колоне мученика преко Требевића

Егзодус сарајевских Срба дошао је као директна последица решења потписаних у Дејтонском споразуму после мировних преговора у Дејтону, САД, који су трајали 1. до 21. новембра 1995. године. Три недеље касније, 14. децембра те године у Паризу је споразум дефинитивно и потписан. Према тада одређеном плану егзодус Срба требало је да почне 17. фебруара 1996. године и да се заврши за око месец дана, до 19. марта те године. Забуну међу народ унели су леци из кругова међународних снага који су се тада појавили да је рок за одлазак Срба за неке општине померен за 23. фебруар, четири недеље раније од договореног датума. Људи су кренули да на брзину пакују основне ствари, преко Требевића кренуле су колоне мученика. У Илијашу, на Грбавици, у Хаџићима, Вогошћи, људи су кренули да откопавају посмртне остатке својих најмилијих, решили су да на земљи коју напуштају ни гробове не остављају. Међународне снаге тада су саопштиле да ће муслиманско – хрватска полиција Федерације БиХ  23. фебруара ући у Вогишћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Улијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, 19. марта у Ново Сарајево и у Стари Град.

Од људи који су у годинама рата, борби, страдања, погибија, одбранили свој град, своје куће, тада се тражило, оно, што ваљда никада раније и нигде није, да њих 150.000 потпадну под власт својих ратних противника.

"Међународни актери су тако пали већ на првом испиту обнове мултиетничке БиХ, па су одговорност пребацили на вођство РС, што је, наводно, своје сународнике позвало да напусте огњишта. Високи представник Карл Билт и његов заменик Михаел Штајнер су их, напротив, позвали да остану у ФБиХ и делили им летке са Шантићевим ‘Остајте овде...‘ Али, истовремено су отворили пролаз бошњачком осветничком стампеду, а своје канцеларије у хотелу Србија на Илиџи опасали зидом и бодљикавом жицом. И када је власт РС свима који не желе да оду најавила заштиту преко ОХР-а, било је свима јасно како ће им бити у Федерацији БиХ. Напокон, дозволили су да Изетбеговић, преко медија, поручи да ће ‘сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд‘. Дакле, изузев жена и деце, сви би завршили у муслиманским затворима. Изворна кривица што су се сарајевске периферијске општине у самој завршници дејтонских преговора нашле у туђем ентитету приписана је Слободану Милошевићу. Чашица вискија, уз коју је шеф српске делегације, наводно, поклонио Алији пола Сарајева, постала је алиби и странцима, и комшијама и домаћима. Заборавило се да су преговори у Дејтону били пред распадом, а да је војска РС први пут била у дефанзиви: НАТО је био разорио српски командни центар на Романији и хрватско-бошњачке снаге биле су на 40 км од Бањалуке", записао је својевремено у једном тексту професор Ненад Кецмановић.

Два егзодуса Срба

Тих дана на Сокоцу је формирано Српско војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик на које су пренети посмртни остаци око 1.000 бораца Војске Републике Српске који су током ратних година све до Дејтона били сахрањени по сарајевским гробљима. Уз оно мало имовине, уз црквена звона, крстове, кости својих покојника, Срби су тих недеља селили и предузећа, културне, образовне институције. Три основне школе са Илиџе, Основна школа "Радојка Лакић" из Новог Сарајева, библиотеке из Новог Сарајева и Илиџе, факултети и средње школе, пресељени су из делова Сарајева који су припали муслиманско-хрватској Федерацији на територију Српског Сарајева у Републици Српској. "Технички ремонтни завод" из Хаџића пресељен је у Братунац, Ваздухопловни завод "Орао" из Рајловца пресељен је у Бијељину, "Фамос" из Храснице у Лукавицу...

Душан Шеховац, стари Сарајлија био је у марту 1996. године председник Српске општине Илиџа. Душан данас говори о два егзодуса Срба из Сарајева – један је "дуги егзодус" и он "траје од 1992. године до данас", кад су Срби, "стално, под разним разлозима одлазили из Сарајева, и други је "кратки егзодус" у пролеће 1996, одлазак Срба из десет општина бившег града Сарајева кад је из тог дела отишло, по његовој рачуници, најмање 60.000 Срба.

"У том периоду од 1992. до данас, територију града Сарајева, коју данас држе и Срби и муслимани трајно је напустило око 130.000 Срба. Дакле, нису ни у Источном Сарајеву, ни у западном Сарајеву. На реинтегрисаном подручју остало је укупно око десетак хиљада Срба, Илијаш, Хаџићи, Трново, Рајловац, Грбавица. На Илиџи је остало пар хиљада Срба упркос свим ризицима. Разлози зашто су људи отишли су различити, вишеслојни. Први је страх како живети на територији са које је отишла твоја војска, твоја полиција, отишла твоја власт са којом си био четири године. Отишла и уништена предузећа. Муслимани, Алија Изетбеговић, Муратовић, Ганић, други, говорили су да ће бити процесуиран и кажњен сваки ко је у рату учествовао од куварице до генрала. Обећавали су посао само онима који нису "ратни злочинци". Било је ту и мешетара разних врста који су куповали имовину буд-зашто, отимали имовину, претили људима, терорисали...", прича Шеховац.

Исти ти који су водили "реинтеграцију Сарајева", међународна булумента, каже Шеховац, отишли су касније на Косово и тамо су радили исте ствари.

"Најкомпетентнији Срби, после Београда, живели су у Сарајеву. Већина тих Срба отишла је у иностранство. У Бечу је данас 200.000 Срба. Људи су одлазили из страха од освете, страха за егзистенцију. Одлазак Срба са Илиџе био је доста неорганизован, није се имало средстава, новца, превозних средстава да се то направи организовано. Кад је међународна заједница дозволила Војсци РС да користи камионе за превоз, већина Срба је већ отишла на тракторима, у колима, запрегама, носећи завежљаје на рукама. Наравно, било је и господе која је од 1992. одлазила организовано и они су однели све, они нису оставили ни јастук", каже Шеховац.

"Подсећам и да је од првог дана до фебруара Крајишник, рецимо, био зато да се створе услови да Срби остану у Сарајеву. И међународна заједница је била чак спремна да прихвати неке промене споразума. Међутим, муслимани и свет су притискали Билта, Штајнера, команданта НАТО-а, да морају поштовати рокове. Слике које су уследиле су библијске, киша, снег, људи напуштају своје, одлазе", каже Шеховац.

Мртви борци из Хаџића сахрањени у Братунцу

То је, вели он, најтрагичнија судбина једног народа, јер је Сарајево пред рат, после Београда било највећи српски град на свету.

"Нема клинике, факултета, предузећа, банака, школа где Срби нису били руководиоци. Муслимани кажу данас да је то зато што су Срби били комунисти, али, није тако. То је зато што су били способни људи", уверен је Шеховац.

Одлуком власти Републике Српске и Општине Хаџићи решено је тада да се Срби из Хаџића колективно преселе у Братунац, град на Дрини, на граници са Србијом. У Братунац је најпре 17. фебруара стигла велика група од око 600 Срба, касније се на Дрину доселило више од 10.000 Срба из општине Хаџићи. На гробљу у Братунцу тада су сахрањени посмртни остаци 185 бораца који су пренети са гробаља у Хаџићима.

"Храбро сте одбранили огњишта и завичај, а отели су вам га за зеленим дејтонским столом. Зато смо овде данас да кажемо једно велико хвала у име српства и светосавља, због којег сте све своје жртвовали. Само овако опредељење којим су нас задојили кнез Лазар и косовски јунаци могло је да вас одвоји од завичаја", рекао је 2016. године, на обележавању 20 година егзодуса тада епископ зворничко-тузлански господин Хризостом.

Сурове статистичке цифре

Према попису из 1991. године у Граду Сарајеву од 525.000 становника њих 157.000 изјаснили су се као Срби. У Вогошћи је тако Срба било 36 посто, у Илијашу 45, на Илиџи 37 одсто, у Хаџићима 26 посто, у Новом граду 27 одсто. Двадесет две године касније, на попису 2013. године у Кантону Сарајево од 413.000 становника као Срби изјаснило се њих тек 13.000 или 3,2 одсто. У Вогошћи је те године пописано 542 Срба, или два одсто, на Илијашу је било 420 Срба или такође два посто, на Илиџи 1.600 или 2,4 посто, у Новом Граду од 118.000 становника Срба је било 4.367 или 3,7 посто, у Хаџићима је остало 218 Срба или 0,91 посто... Упоређујући податке из пописа 1991. и 2013. године чињенице су да је у Сарајеву између два пописа 131.000 Срба мање, у Вогошћи је тај број око 8.000, у Илијашу 11.000, на Илиџи око 23.500, у Новом Граду 34.000, у Новом Сарајеву 29.600, у Хаџићима 6.173.

Срби расути по свету после егзодуса

Где су данас Срби из Сарајева? Широм Републике Српске и широм Србије, широм Европе, Америке, Канаде, Аустралије... Расути после библијског егзодуса 1996. године.

"Оно што није успело окупаторима у Првом светском рату и свим непријатељима у Другом светском рату, догодило се у овом последњем грађанском рату. Сарајевски Срби расути су широм Републике Српске, Србије, Европе, Америке, Аустралије... а у њиховом родном граду и данас их зову агресорима. То је јединствен пример да систематски, упорно и на лажима, од жртве покушавају да направе злочинца", рекао је прошле године на обележавању годишњице егзодуса Недељко Чубриловић, тада председник Народне скупштине Републике Српске.

"Срби из Хаџића данас су Братунцу, у Бијељини, у Српском Сарајеву, има нас по Београду, по Србији, а сигурно трећина нас је по Европи, Америци, Канади, Аустралији. Сви логораши отишли су у западне земље, наводно, њима су у Силосу, у логору чувари рекли кад је логор распуштен да не брину, да су "Арапи дали паре да се селе на Запад". Једноставно, да се сведоци и тог злочина раселе, да их нема, да  не сведоче. Прве године селидбе од нас 5.000 колико је дошло у Братунац 800 је умрло од бомбардовања, од карцинома већином. И сад нико не умире онако, скоро сви од рака, каже Бојан Вегара који данас живи у Братунцу.

Помен у Братунцу

На гробљу у Братунцу данас је служен парастос и одата почаст погинулим српским борцима, поводом 27 година од преноса њихових посмртних остатака из сарајевских општина на ово гробље, преноси данас РТРС.

Парастос је служен за 187 погинулих бораца са сарајевског ратишта сахрањених у Братунцу, након егзодуса Срба из Сарајева, односно напуштања вековних огњишта које су Срби у рату одбранили, али су Дејтонским мировним споразумом предата Федерацији БиХ.

Председник Удружења Срби из Сарајева Видомир Бандука рекао, како преноси РТРС, да се хиљаде појединачних и породичних одлука сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума "претопило" у једну, а то је одрицање од материјалних вредности и сеоба зарад живота у слободи.