Има ли правде за патњу, бол и сузе породица отетих Срба са КиМ

"Наша патња никада неће престати, и ми смо тога свесни. Сада је нова мука пред нама, бојимо се, стрепимо, шта ће још, какви стравични догађаји изаћи у јавност о томе како су наши најмилији ликвидирани, шта су радили са њима. О томе нисмо добили никакве извештаје, не знамо на које начине су убијени, до када су били живи, ко их је убио. Стрепња од тог додатног бола код нас траје, она је све већа. Чекамо, стрепимо шта нас још очекује током претреса које ће обавити судска већа у Хагу, какве су доказе прикупили“. Овако данас за РТ Балкан, непуних 25 година од дана кад су међу више од стотину киднапованих Срба из околине Ораховаца, од тога 14 Костића из села Ретимље, нестала и двојица њене браће, Лазар и Тодор, говори Олгица Костић Божанић.

За родбину отетих предстоје мучни дани суђења

Пре четири дана, Тужилаштво Специјалног суда у Хагу објавило је допуњену оптужницу против бивших лидера ОВK, а први пут су објављена имена 102 жртве.

На том списку су и имена и двојице браће Олгице Божанић, Лазара и Тодора, али и имена других жртава које су припадници ОВК тих дана отели и одвели из села.

За родбину отетих, предстоје мучни дани суђења, стрепње од онога шта ће чути, какве је све доказе Тужилаштво прикупило.

"Ми не знамо какве доказе у Тужилаштву имају, на основу каквих доказа су подигли оптужнице. Сада само можемо да чекамо. Само да нам Господ да снаге да издржимо и болне тренутке који су пред нама. И да дочекамо да неко буде кажњен", каже Олгица Костић Божанић. 

Додаје да је велики страх од тога шта ће још сазнати је велики.

"Као сестра сам у грчу. Знамо из докумената да су били стрељани, убијени, па бачени у пећину Волујак, да је у пећину бачен експлозив, да је све минирано, тај бол сам једном преживела, али, не знам кад су убијени, како су убијени, да ли ту испред пећине Волујак, какав бол и патњу су доживели. Та стрепња шта ће још изаћи на видело је страшна", наставља своју исповест Олгица.  

Стотину имена на списку

Документ који је обелодањен прошле недеље у ствари је редигована верзија измењене оптужнице у предмету против Хашима Тачија, Kадрија Весељија, Јакупа Kраснићија и Реџепа Сељимија, који је канцеларија специјализованог тужиоца доставила Специјалном суду у Хагу и у којој су наведена имена неких од жртава.

Према ономе што је објављено, општини Глоговац као жртве убистава наведени су Емин Емини, Ибуш Хамза, Хизри Хајризи, Шабан Хоти, Сафет Хисенај, Башким Рашити, Љутфи Џемшити, Шикири Зимери и Хасан Хоџа и Ајет Гаши.

Што се тиче општине Липљан на списку су Бојан Цветковић, Жарко Филиповић, Драгољуб Танасковић, Живота Тодоровић, Драган Вучетић.

Осим двојице браће Олгице Костић Божанић, Лазара и Тодора, на овом списку, као жртве чија су тела нађена у пећини Волујак код Клине су и Димитрије, Мирољуб, Векослав, Витомир, Сашко, Живко, Светислав, Срећко, Младен, Небојша, сви Костићи, а на списку су и Рајко и Цветко Николић.

Почетком новембра 2020. године, у првим појављивањима пред судом у Хагу, Јакуп Kраснићи и Хашим Тачи изјаснили су се да нису криви по оптужбама које им се стављају на терет. Весељи је исто изјавио 10. новембра, а Реџеп Сељими 11. новембра.

Оптужница против Хашима Тачија, Kадрија Весељија, Реџепа Сељимија и Јакупа Kраснићија потврђена је 26. октобра 2020. године.

Хашим Тачи и остали команданти ОВK оптужени су за ратне злочине и злочине против човечности, укључујући нелегално притварање, мучење, убиства и нестанке више стотина људи, а суђење у Хагу требало би да почне 3. априла.

Карактер сукоба сада добија нову димензију

Адвокат Горан Петронијевић изјавио је за "Косово онлајн" да је веома битно да су се први пут у оптужници појавила и српска имена.

"То мења све. До сада су била суђења за убиства Албанаца од стране Албанаца и то из три разлога - политичких јер су припадали опцији Ибрахима Ругове и били противници ОВK, јер су били лојални држави Србији, или су у ОВK посумњали да су уз Ругову, или Србију", подсетио је Петронијевић.

Додаје да су сада у питању етнички мотивисана убиства и што даје потпуно другачију слику и карактер сукоба уводе у другу димензију. То значи, како наводи, да је "ОВK држава" настала на елиминацији етничких припадника других групација - Срба, Рома и других, односно на геноциду.

"Срби су убијани само зато што су Срби, а не политички противници, као што је то ОВK радила са Албанцима. Ипак, тешко да ће неко од сведока Албанаца сведочити против других Албанаца за убиство Срба, али када се буде доказало и када команданти ОВK буду осуђени за етничка убиства Срба онда ћу моћи да кажем да почињем полако да верујем у тај суд и да смо направили корак ка правди", рекао је овај адвокат.

Костићи отети после сахране

Олгица Костић Божанић, каже, никад неће заборавити црне дане јула 1998. године када је почела трагедија њене породице. Најпре је 11. јула на радном месту отет Југослав Kостић и од тада њему се губи сваки траг. Недуго, нестао је и Југослављев млађи брат, Сашко, у нападу тзв. ОВК на села Оптеруша и Ретимље. Тих дана, на улазу у Ораховац припадници ОВК зауставили су породицу Баљошевић, двојица мушкараца су одведени у непознатом правцу, две жене и дете одвезени су у полицијску станицу у Малишеву коју је ОВК претходно заузео. До 22. јула киднаповано је око 100 Срба, 35-оро њих, жене, деца, монаси манастира Зочиште ослобођени су посредством Међународног црвеног крста, 46 Срба и Рома одведени су у затворе ОВК.

"Средином јула, у ноћи између 17. и 18, ОВК је извела велики напад на села Ретимље и и Оптеруша, убијен је тада мој стриц Анђелко. На молбу мог другог стрица, дозволили су нам да га сахранимо, али је у раку спуштен без сандука. По повратку са сахране, припадници ОВК издвојили су све мушкарце, раздвојили браћу од сестара, синове од мајки, мужеве од жена", прича Олгица.

Отети Срби тада су одведени у правцу Оптеруше. Шест месеци касније, децембра 1998. Срби из околине Ораховца, кренули су пут места Драгобиље где је тада био штаб ОВК, да покушају да сазнају било шта о својим најмилијим који су нестали. Са околних брда Србе који су пешачили 14 киломтара посматрали су припадници ОВК. Књижевник Ранко Ђиновић тада је о том догађају снимио филм. Марш до Драгобиља остао је без икаквих резултата.

Људске кости међу смећем које је изнела вода

Тек седам година касније у пећини, јами Волујак код Клине нађена су тела тада киднапованих Срба међу којима су били и рођаци и обојица браће Олгице Костић Божанић. Средином 2006. године добила је позив телефоном, обавештена да се у пећини подигла подземна вода, да је избацила смеће и да су међу смећем и људске кости, испоставиће се и њене браће и рођака.

Добила је дозволу, отишла на лице места, присуствовала ископавању.

"Тога дана питала сам се коју кост да пољубим. Вриштала сам из све снаге, онда сам изгубила свест. Тада се изгубила свака нада да су живи", прича данас Олгица.

Призор на стратишту Волујак код Клине, био је више него стравичан, описали су тада они који су присуствовали ексхумацији посмртних остатака побијених Срба.

"Људске кости помешане смећем, са деловима старих аутомобила, костима угинуле стоке, отпацима, који су бацани у јаму како би се прикрила истина".

"Литица над јамом Волујак, са које су можда живи окончали живот, или на њој стрељани, довожени мртви па у њу бацани, висока је око 30 метара. Пронађени делови тела су на самом уласку у пећину, па се с великом вероватноћом претпоставља да је 13 разбацаних костура само део остатака оних који су овде убијени. Набујали потоци, који су овог пролећа плавили јаме и пећине некадашњег рудника Волујак, избацили су на површину делове скелета 13 људи, сведочио је тада патолог Славиша Добричанин.

Те 2006. први пут је после рата отишла и у своје Ретимље. Нашла порушено гробље, срушене куће, њиве и вонограде које користе Албанци.

Костићи у извештају Дика Мартија

"Оно што нам већ годинама уноси нову неизвесност, нову дозу страха, бола, патње, је и чињеница да се у две реченице, у извештају Дика Мартија, под датумом 23. јули 1998. године помиње да су српски заробљеници, међу њима и они са презименом Костић, неким камионом одвезени до места Кукеш, да су тамо послужили за трговину органима. Само Бог и они знају шта се дешавало, а ми само наслућујемо и молимо Бога да нам да разума да све ово издржимо а њима да да рајско насеље", каже Олгица Костић Божанић.

Додатна мука је, вели, питање откуд тела Костића и других отетих, њене браће у пећини Волујак код Клине, ако су били у камиону који помиње Дик Марти и ако су били вожени у Кукеш.

"Коме смо све постављали та питања од како је извештај објављен, али, одговора нема. Нико не даје одговор", каже Олгица.

Прича и да је својевремено разговарала и са представником ОЕБС-а Вилијамом Вокером, да је од њега тражила помоћ. Добила је само одговор – „Зашто их ваши нису спасли, имали су четири месеца на располагању, што их нису ослободили?

Скамењена сестра

Олгица Костић Божанић стално понавља:

"Ја живим животом сенке, и иако имам унуке, немам чему да се радујем, ја сам скамењена сестра, која тражи истину и лута, али не могу да станем. Морам наставити да тражим истину."

Од двојице браће има само фотографије и успомене. Иза Лазара остала је ћерка Анђела која је порасла је без оца.

"Дајемо све од себе да се наш бол, да се наша патња олакша, да се ублажи, да дође до правде. Да одговорни за злочине над нашим народом, недужним цивилима буду кажњени, да се злочини не понове. Да ово што се десило буде опомена за будућност, за генерације које долазе. Већ је 25 година од првих убистава, киднаповања, протеривања, а нисмо још дочекали правду. Боримо се говорећи истину, како другачије, да неко буде кажњен", додаје Олгица и каже да не зна да ли ће Специјализовани суд у Хагу показати неутралност.

"Скептични смо све док не видимо резултат, опрезни, нисмо одбијали сарадњу, не одбијамо, сарадњу са тужилаштвима. И први Хашки трибунал овде је радио, до 20. јуна су имали мандат, вођене су истражне радње, водио се судски поступак три године, али, нико није осуђен. Не знамо шта ће сада бити, то је велика светска политика, јаки лобији. Све зависи од оних који ће доносити пресуде, ми ту немамо никакве моћи", каже Олгица Костић Божанић.