Алберт Андијев до смрти није одустао од Србије: Најтеже ми је пало наређење да се повлачимо са КиМ

Када га је снајпериста терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК) погодио у око - своју снајперску пушку је пребацио на друго раме, убрзо га је погодио и други метак - овај пут у руку, а он је наставио да се бори док се није онесвестио. Алберт Андијев, који је на Косово и Метохију дошао као добровољац и који до смрти није одустао од Србије, са разлогом се сматра једним од примера колико је јака повезаност између Срба и Руса, посебно у најтежим тренуцима.

"Није ме бринуло да ли ћу погинути. Битно ми је било да будем на правој страни, а 1999. борио сам се на страни истине, на страни народа који је бранио своје. Косово и Метохија, то је земља која припада Србији! Данас бих урадио исто, раме уз раме са храбрим српским војницима", говорио је Андијев уочи 20. годишњице НАТО агресије на СРЈ о својим разлозима да из Русије дође у Србију, не жалећи споствени живот и здравље.

На Косово и Метохију је дошао добровољно 12. априла 1999. године са групом руских добровољаца, међу којима је било и професионалних официра. Најпре је био ангажован при 72. специјалној бригади, али је већ 23. априла прешао као снајпериста у састав 549. моторизоване бригаде Приштинског корпуса Војске Југославије под командом генерала Божидара Делића.

Према сведочењу његовог команданта генерала Делића, Алберт је био један од његових најхрабријих бораца и рањен је 5. маја 1999. године у селу Будаково код Суве Реке.

"Тог 5. маја код Суве Реке погођен сам у око... Муњевито сам размишљао. Снајперску пушку сам пребацио на друго раме, језиком сам обрисао нишан од крви и наставио да пуцам. Осетио сам да губим свест, некако сам се подигао, а тада сам добио и други метак у руку. Саборци су ме брзо ставили на шаторско крило и однели у позадину", присећао се руски херој тешког рањавања, након којег је остао 100 одсто инвалид.

Првобитно је је лечен у Приштини, где су о њему водиле рачуна и жене из Кола српских сестара. Изашао је без одобрења лекара и пошао назад на положај, али је наишао на саборце из јединице, који су га одвели на лечење у Београд, на ВМА.

"И лекари су били део одбране ове земље, враћали су нас борце у живот. Нисам могао да лежим у кревету док се моји боре. Гинуло се... Проналазили смо тела погинулих сабораца. Било је тешко. Борци су плакали, јер нико није од гвожђа. И ја сам плакао кришом. Било је и оних којима нисмо видели сузе, али боље сузе него суви плач. Таквог човека си морао да загрлиш, били смо једни другима подршка. На ратишту се не побеђује само ракетама, минама, гранатама и мецима, добра реч много вреди", говорио је Алберт Андијев. 

Оставио око на КИМ

Колико је његова љубав према српском народу јака и колико је поштовао и истински разумео шта КиМ значи за Србе указује и то што је Андијев касније причао да десно око није изгубио, већ га је на Косову и Метохији оставио.

"Нисам ја изгубио око, ја сам га тамо оставио. Кад сви други разлози нестану, да имам бар тај разлог да се вратим на Косово и Метохију, да одем да нађем своје око", истицао је Андијев у више наврата.

Управо овај цитат је на бројним муралима у градовима у Србији, које су захвални Срби урадили у част великог пријатеља свог народа.

Ни тешке повреде нису га спречиле да се бори, чим се мало опоравио - одмах се вратио на фронт, поново под команду генерала Делића, овај пут на Паштрик. 

Андијев је причао и колико је војницима у тим тешким временима важна била вера:

"Војници су током рата одлазили у цркве и светиње. Молили смо се. То нам је давало снагу, духовни мир, ако имаш тај мир у себи, јачи си". 

Андијев је рекао да му је у паклу НАТО агресије од све муке коју је видео, али и лично искусио "најтеже пало наређење да се повуку", додајући да "никоме не жели да доживи пораз без пораза".

Овај херој није крио да је поносан што се раме уз раме са Србима борио против ОВК, регуларне војске Албаније и НАТО-а, а у бројним интервјуима истицао је да би опет пошао да брани Србију без размишљања, кад год затреба. 

Сине, мораш да волиш Србију и Русију подједнако

Након рата, Алберт је остао да живи у Србији, нажалост, упркос бројним апелима и молбама - никада није добио српско држављанство.

Оженио се и добио је сина Лазара, кога је назвао по светом кнезу Лазару Хребељановићу, показујући тако још једном и своју љубав према српском народу и историји, али и према исправности избора небеског у односу на земаљско. 

"Рекао сам свом сину: 'Сине мој, твоја судбина ће бити тешка, никада нећеш смети да волиш Русију више од Србије и нећеш смети да волиш Србију више него Русију, мораћеш их волети подједнако'", рекао је на обележавању 20. годишњице бомбардовања.

Преминуо је 14. марта 2021. године болници у Батајници, од последица заразе вирусом корона 19.

Сахрањен је уз војне почасти 22. марта на Централном гробљу у Београду, након опела које су заједно служили свештеници Руске и Српске православне цркве.

Приликом спуштања ковчега, припадници Војске Србије су испалили три почасна плотуна, уз звуке песме "Видовдан", а ковчег с његовим телом био је прекривен државном заставом Србије и заставом Јужне Осетије, одакле је био пореклом. Обе су предате његовој супрузи.

Последњу пошту, поред осталих, одали су му и његов ратни командант генерал Божидар Делић и бригадни генерал Стојан Коњиковац.

У његову част, код Дома омладине у Београду, Оџацима, Сремској Митровици, Власотинцу, Пожеги и Врању насликани су мурали са његовим ликом и цитатом, а "заштитник" је и Меморијалног турнира у прецизном гађању који носи његово име.