Мајка српског војника убијеног на Кошарама: Утехе нема, морам да се борим за истину

Место мог сина заувек је остало празно и ту утехе нема. Са болом сам навикла да живим. Не знам како проналазим снагу, али имам осећај да о овоме морам да причам, поручује Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира Радоичића, којег су терористи УЧК убили 1998. на Кошарама, на граници тадашње СРЈ и Албаније за РТ Балкан. 

На бројним окупљањима, посебно о датумима када се обележавају почетак НАТО агресије на СРЈ, може се уочити омалена седа женица која грчевито стеже фотографију младог војника и стрпљиво одговара на питања, како новинарима тако и обичним грађанима.

На фотографији је њен син Владимир, којег су у заседи убили терористи УЧК.

Колико је његова жеља да служи отаџбини била јака говори и чињеница да је одбио позив стрица из Америке да дође код њега говорећи да неће да бежи из Србије јер је то, како је поручио, једина земља у којој је могао да живи.

На редовно одслужење војног рока, у извиђачко-диверзантску јединицу у Нишу, отишао 23. јуна 1998. године са 19 година. Након нешто више од два месеца, прекомандован је на караулу Кошаре, али своје најдраже није обавестио где иде. Није желео да брину. 

Дан пре него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао: "Не брини ако се не јавим наредних дана. Ту сам, на обуци на брду поред Ниша."

Тог 30. септембра 1998. године кренуо је, са још четворицом војника, у своју прву и последњу граничну патролу. Скривени у заседи, припадници ОВК, предвођени Агимом Рамаданијем, чекали су их од раног јутра.

"УЧК терориста Агим Рамадани, којег Албанци славе као хероја, из заседе је, са својом јединицом, напао српске војнике на положају на караули Кошаре. Догађај је био језив. Након што су их убили, превртали су их и мртве, како би са њих скинули све вредно, а однели су и њихово оружје.  Након тога повукли су се одакле су и дошли", наводи Лозанка за РТ Балкан.

"Заједно са Владимиром погинули су Миладин Гобељић, Илија Павловић, као и војници по уговору Мирослав Јоцић и Милош Павловић". 

Лозанка са тугом у гласу каже да је и данас мучи питање да ли је, можда, њен син предосетио да се са Кошара неће вратити, па због тога није обавестио породицу где иде.

"То питање ме мучи и данас . Мислим да  је знао да ће страдати и да се помирио се са тим. Верујем да се пријавио за ту патролу да замени друга, који тренутно није био ту и завршио је тако да га албански терористи, можда још и живог, преврћу и скидају све вредно са њега", наводи Лозанка.

Очи јој сијају неким посебним жаром, јер, иако је изгубила дете, како каже, још има за шта да се бори. Лозанка Радоичић годинама се бори за истину и правду. Чак и када се о томе у Србији није причало, била је међу малобројнима који не дозвољавају да се забораве хероји са Кошара.

"Где налазим снаге... Не знам. Једноставно радим оно што морам, осећам дужност. Мени је жао сваког војника који је дао живот за Косово и Метохију. То није мала ствар, а више од 60 одсто погинулих за собом је оставило родитеља. Па како могу да станем? Србија мора да зна и упамти те младе војнике, ту децу која су одбранила Србију, нашу земљу коју данас на други начин жњлњ да нам отму", наглашава саговорница РТ Балкан.

На наше питање да ли постоји нека утеха и морална сатисфакција, будући да се данас о херојима са Кошара много више говори, одговара одрично.

"Нема ту никакве сатисфакције. Његова столица је заувек остала празна. Претпостављам да је тако и у свакој другој породици која је изгубила неког најмилијег, као и ми нашег Владимира", каже Лозанка и додаје:

"Са тим болом сам навикла да живим, али има нешто што се десило релативно много касније. Споменик подигнут јунацима са Кашара, ту нема имена мог Владимира, као ни осталих осам војника који су погинули 1998. године у организованим акцијама албанских терориста", наглашава она.

Не свим сликама са Кошара је њих 112 погинулих и то са њих девет погинулих 1998. године год, тако је, каже, у књизи коју је штампало Министарство одбране.

"На првом обележавању, када су за сваког погинулог постављене столице са именом и презименом биле су и столице за њих девет погинилих 1998. године, а на споменику њихових имена нема. То ме стално боли", говори мајка, која се бори за незаборав свих, а не само њеног сина. 

Трагом ове приче, контактирали смо и некадашње команданте, који се данас, као ветерани, баве порачким питањима, па и чувањем од заборава свих настрадалих у одбрани отаџбине.

Биће још споменика

Пуковник Љубинко Ђурковић, који је био командант другог батаљона 125. моторизоване бригаде Приштинском корпуса Војске Југославије током битке на Кошарама, каже да војници који су погинули 1998. године нису заборављени, напротив!

"Према војницима који су погинули годину дана пре почетка НАТО агресије на суверену државу СРЈ односимо се са посебним пијететом. Они су погинули у терористичким нападима на војску, а не за време агресије и зато на том споменику нема њихових имена. Из практичних и законских разлога терористички напади 1998. не воде се под истим документима у оку закона као и бомбардовање. У њихову част, такође ће бити спомен обележја, то је свакако у плану у наредном периоду", поручује Ђурковић за РТ Балкан.