Како ми се рат увукао у кућу: Годишњица бомбардовања Србије 1999

Само који дан уочи почетка бомбардовања изгоре школа у Јабланици испод Златибора.

Тешко је тог јутра било гледати црне, нагореле греде и рогове како штрче у небо и још тужније дечицу нагарављених лица како стоје у дворишту пуном пепела и гледају изгореле учионице, школске карте и глобусе, клупе и столице и сеоске старце под шајкачама како на сокаку испод школе невољно врте главама и све се крсте:

"Није ово пред добро! Неће ово на добро изаћи. Овако се дешавало и пред онај рат!"

"Шта знају старци", мислили смо ми, тада млади, гледајући их и слушајући са стране, мање уверени да старци баш и не знају шта причају, више да себе охрабримо, да нас неће напасти, да бомбардовања и рата неће бити.

Ратна психоза осећала се тих дана на све стране, на вестима мало-мало, па су читали упозорења са ове или са оне стране да су авиони у Авијану и Инџирлику већ спремни, многи су тих дана у мом комшилуку веровали да рата ипак неће бити.

Блер је ђаво

"Французи неће, а Немци хоће. Они једва чекају. Што се Американаца тиче, колико смо само њихових пилота овде, на Златибору спасли, вратили мајкама и сестрама. Џаба нама спасени пилоти кад им је Клинтон председник. А Енглези? Онај Блер је сам ђаво, он би нас још јуче бомбардовао. Мада, Американци и Енглези су нас бомбардовали на Васкрс 1944. године горе но Немци иједном", причали су ми оног дана, мало пред бомбардовање, сеоски старци у Јабланици, док смо стајали на згаришту школе.

У граду у комшилуку слична прича:

"Клинтон и Блер, руке им крваве до лаката, шта смо ми за њих, што да нас не нападну кад бомбардују по свету ко им се и мало замери... Можда и неће, можда су ове вести само да нас заплаше, да натерају Милошевића да иде поново на преговоре... Нису ваљда толике звери", разглабали смо испред зграде, и гледали један сјајан објекат на западу, који се баш тих дана појавио на вечерњем небу и за који је читав комшилук био уверен да је амерички шпијунски сателит који ће наводити бомбардере и ракете и шпијунирати Србију.

Дан уочи бомбардовања на Златибору је била страховита мећава, сметови на Боровој Глави, ко пред неко чудо, увече су на вестима поново најављивали да је све спремно, да бомбардери из Авијана полете, сви смо поново после Другог дневника били на улици, гледали небо, причали шта смо причали, а свако у себи дубоко веровао да ипак неће.

И све тако до у среду, 24. марта 1999. године, увече, осам сати је тек било прошло, кад су над Ужицем зајаукале сирене. Некако истовремено, пребледела спикерка Другог дневника РТС-а прочитала је саопштење да су НАТО авиони гађали циљеве на Косову.

Тај први звук сирена пресекао нас је у кући као ножем, супруга и ја згледали смо се у тренутку, двоје мале деце, шћућурили се на фотељи, сину је било три године, ћерки шест месеци...

Куд сад... Сабили се у трену страх, брига, зебња, негде дубоко у плућа, као неко сврдло насред стомака, а сирене негде на некој згради близу јаукале су, и јаукале, и јаукале.

Рат!

Гађају Косово. То је далеко. Али што су сирене код нас, можда је грешка, можда неће... Шта ће овде гађати? Неће ваљда звери гађати град?

Десет минута касније звони телефон – погођен војни центар везе на коти Бријач на планини Муртеници, којих 15-ак километара ваздушном линијом од Чајетине, тридесетак од Ужица.

Ваљало је писати прву вест да је рат почео, да бомбе падају. Укочени прсти над тастатуром рачунара. Треба писати, а мозак одбија да пошаље сигнал рукама... Не, то није могуће, то се нама не дешава.

Је ли стварно почео рат?

Педесет минута касније потмула експлозија затресла је град, ка северозападу видео се и одсјај на небу, гађају војни аеродром на Пониквама, сви смо знали истог тренутка, ваљало је јавити редакцији. Сутрадан, кратко упутство из војне команде, никако не писати да су гађане и погођене Поникве, само – објекат северозападно од града.

Решавамо у кући још те ноћи, жена и деца иду у село. Тамо у близини, брзо смо прерачунали, нема војних објеката. Овде, у Ужицу, на брду преко пута војне инсталације, у граду, испод зграде, каменом се може добацити, зграда поште, важно телекомуникационо чвориште, њега ће сигурно. У селу ће барем имати шта да једу. А горе се ни сирене не чују. Да се деца не плаше.

Испред зграде, само што су се огласиле сирене, неке комшике с малом децом и ћебадима у рукама, плачу, кренуле некуд, не знају куд ће.

Стиже комшија из центра града. Прича:

"Ја отишао у биоскоп да гледам 'Две чађаве двоцевке', нас десетак у сали, само се одједном отварају врата, улази нека жена виче – 'почео рат', ми на њу, не верујемо шта каже – 'шта почело', она виче 'почео рат', само што нам не вели, ко у оном филму са Бором Тодоровићем – 'почео рат, п... вам материна'... Ми на Трг, кад почеше сирене... Ја отишо да гледам филм и одједном се и сам нађох усред филма. Не знам шта је филм, шта стварност..."

Је л′ тако изгледа рат?

Ујутру износимо торбе, пакујемо у "кеца", он само што се није распао, као да је "томахавк" пао десетак метара од њега. Деца плачу, нервоза, да се шта не заборави. Сат вожње, остављам породицу у селу, остављам и кола, враћам се аутостопом у Ужице, улазим у празан стан, дечје стварчице, бенкице, флашице, остале по соби, седам на кревет и плачем.

Почео је рат!

Шта ћу сад?

Да, тако ваљда изгледа кад је рат. Кад останеш сам. Читао сам о рату, гледао филмове, а никад ми ни на памет није пало да може и овде бити рата, а ево га... То је то, рат, тако то, значи, изгледа.

Следећег дана, до увече, у граду нема сирена. Можда неће више, јавља се нада, тиња. Сваки минут без сирене добитак. Џаба нада, џаба радовање, укључујем телевизор, стижу вести са свих страна Србије, о нападима и бомбама. Увече, опет мало после осам, опет јаучу сирене, брзо стиже вест НАТО авиони гађали војни објекат на врху Чиготе. Па 20 минута касније, гађан предајник РТС-а и "Телекома Србије" на Торнику. Комшије који живе на брду изнад града са кога се види Торник јављају да ватрени блесак пара небеса. Прекинуте телефонске везе с Бајином Баштом, у Новој Вароши, Прибоју, Пријепољу, нема ТВ програма, у 23 сата НАТО авиони гађају "објекат северозападно од града".

Нема везе, нема телефона, надам се да су жена и деца добро. И они се надају да сам ја добро. Молимо се Богу, шта друго.

Ређају се вести. Ваља их слати у редакцију. Прсти над тастатуром сад већ функционишу боље. Навикавам се на рат.

Следећи дан тежак као црна земља. Пред подне са Поникава стиже вест да је у ширем рејону аеродрома пао наш "миг-29", пилот преживео. Колега који јавља вест само што не плаче, расправљамо да ли да идемо на место на које је пао авион, закључујемо да је боље да не мрдамо из града. Да је пао амерички авион, па све тркимице да смо тамо, кад је наш, нећемо да сликамо, не морају то да виде, да се не наслађују...

Увече, опет проверени извори – на Тари, или близу Таре, можда с оне стране Дрине, изгледа, пао амерички авион, пилота нема. Изнад Таре виђен амерички хеликоптер, траже пилота. Одлучујем да о томе никоме не јављам. Вест није могуће проверити.

Све мање спавам. Ноћу ме буде сирене. Једна, као да је под самим прозором. Пола ноћи седим на тераси, слушам авионе како круже изнад Поникава, понекад удаљену тутњаву, експлозије, одсјај на небу, комшија из зграде изнад, још чешће је на тераси, псује по сву ноћ и Клинтона и Блера, и Француску, помиње Хитлера, Шредера, Олбрајтову, броји им и оца и мајку и сестру и децу, и све редом. Жена га смирује. У судопери се гомилају неопрани судови, и оно што спремим не поједем, увече комшија Вуле из суседног стана зове на вечеру, каже "заклао је паштету".

Једне вечери на крову зграде изнад прослава, јавили, у Буђановцима наши оборили "невидљиви". Можда сад престану, сви се надамо. Доле у центру протести, народ носи сандук на коме је Клинтонова слика а уместо крста испред – кукасти крст.

Комшика у стану испод, чим се огласе сирене изађе на терасу и куне Клинтона:

"Дабогда му земља кости истурила... Жив се дабогда распад'о. Дабогда му живо месо с костију отпадало."

Бројимо дан по дан. Како који сване, нова нада да неће више. Нада која траје док се поново не огласе сирене. Поподне, у полусну дремам на двоседу, јака експозија избацује ме на под, тресу се стакла од врата на тераси, погођен објекат на брду преко пута. Извија се стуб црног дима.

Нема вести из села, надам се и Богу молим да су сви добро. Телефонске везе прекинуте. После неки дан, сретнем комшију у граду, прича, мој брат мобилисан, са 7. брдском отишао на Пештер, за сада. Можда ће и на Косово. Тамо крв до колена. Тројица браће од тетке су у војсци, ни трага ни гласа од њих, у селу, комшије, рођаци, кумови, сви мобилисани, сви отишли на Пештер, у селу остали старци и деца...

Насред града дошло ми да кукам из гласа. Некако се суздржавам. Црн као гавран враћам се у празан став. Лежим, гледам у плафон.

Рат ми лагано, али сигурно улази и у главу.

Из јутра у јутро, из дана у дан, колега Цвекла и ја као пописна комисија обилазимо кратере од ракета око Ужица, Пожеге, Косјерића, сликамо неексплодиране гранате, порушене куће. Крај Пожеге, крај војног објекта оштећено десетак кућа. Затичемо ујутру људе како ходају по дворишту, бесциљно, копају по рушевини, извлаче неке бескорисне предмете. Ћуте, плачу, неке жене кукају. Куће без кровова, разваљени прозори, зидови изрешетани гелерима.

У Лучанима фабрички круг као површина Месеца. Све кратер до кратера, неки дубоки по десет метара, широки по двадесет-двадесет пет. Базамо с неким инжењерима по кругу, они слуђени, жао им фабрике, како ће сад хранити децу. Ђаво ми не да мира, силазим у један кратер, на само дно, да видим колико је дубок, како то одоздо изгледа, после се једва враћам, клизи земља под ногама. Инжењер ми вели да сам луд, шта ако је у бомби био осиромашени уранијум...

У село крај Пријепоља, на ливаду пала ракета и није експлодирала. Ујутру затичемо мештане, поседали на ракету, оставили једно место за мене, сликамо их на оној ракети, неко виче можда је радиоактивна, други мисле да није.

"Није ово бомбардовање ђецо, ово је рат! Исто ко и ’41, проклете Швабе", вели нам ђед чија је кућа изнад ливаде у коју је пала ракета.

У стану више и не ложим ватру. Спавам на фотељи, двоседу, где стигнем, обучен, сирене се чују сваки час, поново на терасу, ослушкујем чује ли се шта тамо ка југу где су ми деца.

Ујутру јављају, погођено одмаралиште у Рибници испод Торника. Има мртвих. Пола сата касније, априлско јутро, топло, сунчано, на Рибници жена у црнини хода по згаришту, питам ко је, кажу, Ангелина Савић, тражи сина Миланка, заноћио у одмаралишту, нема ни њега ни Радоја Марјановића, ни Неђа Урошевића. Чујем је како тихо кука. Ко сенка на згаришту. Сцена као у неком филму апокалипсе. Мало даље старац у сукненим панталонама, браон џемперу, опанцима и белим вуненим чарапама, сед, претура по рушевини, у руци, видим, гужва црну шајкачу. Марко Савић, Миланков деда.

После, кад смо у шуми, седамдесет метара даље, на бору нашли делове тела, Марко категорично каже – "није то мој унук, није мој Миланко тако изгледао"... Неки човек повраћа иза клеке неколико метара даље, повраћам и ја. У рушевини, међу нагорелим даскама, још једно нагорело тело. Опет повраћамо. Не слушају ме ни ноге ни руке, обузела ме дрхтавица, не могу ни да проговорим, ни да корачим, укочиле се вилице пред оном страхотом неколико метара даље.

Следеће ноћи узалуд покушавам да заспим. Чим затворим очи, указују ми се она тела. Да бар могу да плачем, да се исплачем ко човек, не могу ни то. На трен ме пред зору пренесе сан, будим се у зноју, чини ми се, вршитим из гласа, звука нема, остане негде у грудима, закопан. Ујутру, грозница, тресем се ко прут у кревету, с мене спало ћебе, јорган на поду, неки јади ме стисли у грудима, не дају дисати.

Погођен мост у Бистрици на путу према Прибоју. Рањен полицајац Радоје Јовановић, који се затекао у близини, јављају на вестима, у трену схватам да је то комшија из села. Неколико сати касније, с колегом из Нове Вароши сликам мост, од Прибоја и Босне, одједном, авион у бришућем лету. Залежемо под пут, у неко шибље, онај авион прође. Отресамо прашину са себе. Колега се смеје, вели, да нас погоди, прогласили би нас за народне хероје. Смејем се и ја. Назор.

Стан хладан, празан. Следеће ноћи опет сањам Рибницу и она тела. И неке несрећнике, мртве, које сам седам – осам година раније видео у једном каналу на путу од Книна ка Дрнишу.

Дрхтим по сву ноћ.

Морам да видим децу. Магистрала ка Новој Вароши пуста, нигде ни кола, ни камиона ни аутобуса. Неки добри људи возе ме до Водица, тамо, човек који долази из правца Нове Вароши, мог села, зауставља кола, блед као крпа, вели, гађали малочас мост на Кокином Броду, он, само што је био прешао. Још мало па ће ноћ, ка Кокином Броду не иде више нико. Да идем пешке – далеко, да се вратим ка Ужицу још даље.

Наилази и неки човек камионом, путујемо мало магистралом, па преко околних села, кући у село стижем у ноћ, деца поспала. Ујутру их грлим, ћеркица ме гледа из пелена. Син неће из мог крила. Мајка и жена плачу. Отац замиче за кућу. Брат се, веле, јављао пре неки дан. По сву ноћ слушају како грува горе по Пештеру где је 7. брдска и где су наши дечаци из села.

Те ноћи сањам како сви заједно, и брат и браћа од тетке и дечаци из села играмо фудбал на пољани иза кућа.

Морам назад. Једне од наредних ноћи, јака експлозија избацује ме из кревета. Погодили пошту. Прозори од терасе били отворени па стакла нису попуцала. Телефони више не раде, следећег дана, чујем, ракета пала у село Божетиће код Нове Вароши, немало од мог села. Глава ми се распада од бриге.  

У Дубоком крај Ужица сахрањен капетан Драган Митровић, који је погинуо на Косову, у рејону села Исток Махала. Колега који је сликао сахрану враћа се по подне. Ћути. Ни ја га ништа не питам.

Стиже ми позив да се јавим у 7. брдску на Пештеру. Мобилисан сам. Пакујем нешто ствари у ранац. Закључавам празан стан у коме остаје само рат.