Јој Срђане, Горане, Бобане: У Митровици освештан споменик тројици браће Милић

Јооој, Срђане, Мрђане, Млађене, јој, три года у мом вијеку, три првине у мом млијеку...

Је ли знао Скендер Куленовић, онда кад је писао "Стојанку мајку Кнежопољку", да пише и "јој Срђане, Мрђане, Млађене", али и "јој Срђане, Бобане, јој Горане", и колико пута још "јој" за колико мајки и колико синова од Козаре до Дечана и Грачанице, од Книна до Гојбуље, Вучитра и Ђаковице...

Мора да јесте, да није, не би ни писао. Не бих из крви и суза родио оне стихове. За Срђана, Мрђана, Горана, Млађена, Бобана... И за ко зна колико српских синова.

"Јооој, три года српска у мом вијеку, три Обилића у мом млијеку, јој, Срђане Ђурђевдане, јој Мрђане Митровдане, јој Млађене Илиндане, Козара извила три бора под облак, Стојанка подигла три сина под барјак".

И Срђан и Бобан и Горан, били ко три бора. И они под исти барјак. Срђана, Мрђана и Млађена под Козаром родила мајка Стојанка, Срђана, Бобана и Горана на Косову мајка Нада. Срђан, Мрђан и Млађен остали на Козари, Срђан, Бобан и Горан, ено их, сва тројица, уз њих и отац Драгољуб, а где да остави синове, четворица Милића на гробљу Барутана у Краљеву.

Три бора вита, три јабуке, што их је мајка Нада, ко и мајка Стојанка на срце привијала, и колико пута после за њима закукала.

И има ли томе на овом комаду земље посутом крвљу и сузама краја, или је било и остало, записано, предодређено, да буде тако како је и било.

И реке крви, и море суза, и је ли ишта ова земља сем тога рађала, и хоће ли се једном заситити, хоће ли једном бити доста, да стане, да мајке престану кукати, да после Скендера више нико никад не за пише "јој, гдје сте, Срђане, Мрђане, Млађене, јооој гдје сте, три илинске пушке прве, три сузе моје задње: хоће мајка мртве да вас изљуби па седам равних реди – што Кнешпоље изроваше погани нерасти свеједи нит ије нит пије, већ петама крвавим Козаром, Просаром, по љешевима чепа крвавим, не би ли којег од вас познала жалосна мајка Стојанка, што вас је зимус пратила у акцију, посвуноћ цјелцем батргала и пругу тргала". 

Волели ту земљу више него себе

Милићи давно, одавно, закопитили на Косооу, у Гојбуљи крај Вучитрна, волели ту земљу више но себе, кроз векове било међу њима и ратара и ратника и сточара, бранилаца кућног прага и њиве и ливаде и историје и културе и шта је друго мајка Нада могла да роди него Срђана и Бобана и Горана.

Ђед Божидар школовао Драгољуба, Драгољуб школовао синове. У Косовској Митровици 3. априла 1973. родио се Горан, годину дана касније, у размаку од десетак минута близанци, Срђан и Бобан.

Нада гајила синове, задојила их чашћу и поштењем, љубављу према тој несрећној земљи, поносила се њима тројицом, гледала како расту, израстају честити младићи.

Срђан и Бобан ишли у једно одељење, седели у истој клупи, тешко је било разазнати ко је који, Горан завршио, као и мајка Нада економски факултет, Срђан и Бобан одлучили, отац их подржао, и мајка исто, да крену у Београд, у Војну гимназију, да постану официри.

На завршној години Војне гимназије одлучили су да оду у добровољце, да помогну браћи у Босни и Херцеговини, али је виша војна команда проценила да су дечаци још млади, да треба да наставе школовање.

Врсни спортисти

Кад су завршили Војну академију, Срђан је распоређен на службу у 125. бригаду Војске Југославије која је била стационирана у Косовској Митровици, Бобан је стигао у батаљон за специјалне намене војне полиције у Приштини.

Још на Војној академији, Срђан и Бобан постали атлетичари, чланови атлетског клуба "Партизан", Бобан прескакао 2,15 метара увис, Срђан преко два метра. Бобан 1991. био јуниорски првак Југославије у скоку увис, титулу одбранио и следеће године на државном првенству.

Онда је дошао рат. Срђан је преминуо 4. априла 1999. године. Током борбених дејстава добио је задатак да нађе нови положај за батерију хаубица, са возачем и тројицом војника кренули су возилом на задатак. Тек стотинак метара даље налетели су на мину, тројица војника остали су мртви на месту, Срђан је тешко рањен, пребачен у Београд, на ВМА, није вредело, преминуо је. Родитељи и браћа сахранили су га на приштинском гробљу.

Сутрадан по сахрани, НАТО је тонама бомби засуо гробље у Приштини, Срђанов гроб није оштетио.

Само десетак дана касније погинуо је Бобан. Драгољуб је касније причао да је Бобан добио задатак да током ноћи кроз Косово проведе јединицу од око 300 војника. Кренули су из Мердара, кад су били код места Волук, између Клине и Ђаковице, војну колону напала је НАТО авијација. Бобан је био у оклопном возилу са једним потпуковником и шесторицом војника. Две ракете на топлотно навођење погодиле су возило, све претвориле у ватру, прах и пепео.

Туга за браћом

И Бобан је сахрањен на приштинском гробљу, крај брата Срђана. Над хумкама и Бобана и Срђана говорио је њихов ђед Божидар. Кукао и лелекао у себи, сузу није пустио.  

Кад су Милића са војском и народом кренули са Косова, понели су и посмртне остатке синова. Нису их оставили да им Шиптари скрнаве гробове.

Горан, запослен и краљевачкој царинарници, сваког дана је после посла ишао на гроб браћи. Ујутру, 13. маја 2000. године, мајка га је мртвог нашла у кревету. Препукло му срце од туге за браћом.

Остали Нада и Драгољуб у тихој и тужној кући на ивици града. После је и Драгољуб преминуо, и њему срце препукло од жалости, остала само Нада. Као сенка, да обилази гробове синова.

"Јој, три вука моја и три љуте мећаве, хоће мајка да вас изљуби ледене: Засучи рукав Срђане, лако би тебе мајка познала, на лијевој мишки младеж – мрка купина". Заврни, сине Мрђане, заврни ми десну ногавицу, ту ти је први куршум пробио под листом цјеваницу". А ти се мртав насмиј мајци, Млађене, тебе би мајка понајлакше познала, четири очњака остале зубе прерасла, ко у курјака. Јој, три моје биљеге од соја, јој, три љуте гује с присоја, што вас мајка јуначком снагом насиса, што вас буна куршумским шаром исписа..."

Равно 24 године од дана када су злочинци и нељуди кренули да сеју смрт по Србији, на Тргу браће Милић у Северној Митровици освештан је споменик Срђану, Бобану и Горану.

Крај споменика, три божура. На тргу, одмах крај главног моста и ујутру и увече, поваздан играју се дечица, дечаци шутирају лопту, девојчице прескачу ластиш. Понекад њихова весела граја, жамор, преплаве трг, засија радост из споменика. Као да се небеса радују.

"Овдје снагом доји Стојанка,

буном пита Козара помајка,

вјером храни Русија прамајка,

три се мајке овдје састају:

Ко год нам дошо да амбаре изаспе,

и торове пуне да нам разаспе,

и крцата да нам улишта

посасне,

и да погасне

огњишта

– а лоза му од клетве не помрла –

дјеца ће му залуд овуд скитати

и за кости питати,

јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,

и вршући крвљу липтала,

па на концу своју самрт оврхла:

ко крв данас, сутра мед пролиптати,

мед и млијеко дјеци нашој до грла –

земља ће нам у сунце проциктати!"