Бабе, жабе, "Њујорк тајмс", Вучић и Вељко Беливук. И наравно - Путин

Мучни прошлонедељни догађаји у Србији склонили су из фокуса јавности текст кога је један део јавности толико желео да стави у фокус да је - крајње неуобичајено - чак у целини био преведен с енглеског оригинала и објављен на порталу Н1. Током синоћног гостовања на ТВ "Хепи" председник Србије Александар Вучић скренуо је пажњу на занимљиви случај овог текста.

Под насловом "Председник, фудбалски хулигани и 'Кућа ужаса' подземља", "Њујорк тајмс" је, наиме, ничим изазван објавио причу о Вељку Беливуку и његовом криминалном клану у коју је у исти кош успео да убаци и мафију, и зле српске националисте, и председника Србије Александра Вучића, и, наравно, јер се без тога не може, председника Русије Владимира Путина.

При чему је Вучић описан као Беливуков "мрачни близанац" који је, ваљда као такав, и сасвим природан савезник истог таквог Владимира Путина. Из чега следи и обрнути закључак: да је с председником Русије раскинуо све односе по узору на све друге уважене европске лидере, и успут испунио и све остало што Запад тражи а своди се на елиминацију српског света који је у "Њујорк тајмсу" поистовећен са светом подземља, председнику Србије овакав текст вероватно не би био посвећен.

Тако да није питање шта јесте, а шта није истина у оној гомили речи из дугачког текста у "Њујорк тајмсу" (скоро 10 хиљада речи, тридесетак страница просечне књиге), већ чему тај текст треба да послужи. Поготово у оволиком обиму.

Али, пре тога, где је основ за ту сумњу да намера иза овог текста није истина, него (гео)политички препад на Србију? Осим чињенице да никаквог очигледног повода за ову причу у "Њујорк тајмсу", нити разлога да уопште заинтересује читаоце америчког листа који тешко да умеју да пронађу Србију на мапи света, у овом тренутку - нема.

И да су у тексту, буквално, помешане бабе и жабе; и разговор с удовицом једне и мајком друге међу Беливуковим жртавама, и разговор с навијачем "Звезде" који је Вучића познавао пре тридесетак година, и оригинално међународно-правно тумачење да је независност Косова "међународно успостављена 2008. године". И наравно Путин.

Уосталом, ево како њујоршки лист успоставља ову врсту везе.

Како се суђење Вељку Беливуку приближавало, наводи се, "почеле су да цуре чињенице о дугогодишњим везама између клана и разних припадника Вучићеве власти, који су их наводно надгледали, помагали и штитили. Беливук је понекад изгледао као председников мрачни близанац, човек који отелотворује криминално подземље државе која је током протекле деценије постајала све аутократскија", пише "Њујорк тајмс", и наводи да је сам Беливук рекао да је његова банда организована "за потребе и по налогу Александра Вучића", што је он негирао "али се чинило да је случај Беливук примио к срцу".

Аутор текста, притом, не спомиње - само из незнања или из лоше намере - да, за разлику од америчког правосуђа, окривљени у Србији може да се брани свим средствима, укључујући и лажи. Што би само по себи морало да унесе извесну дозу сумњу у Беливукове тврдње. Те тврдње су, међутим, пренете без икаквог појашњења овог типа.

Афера Беливук, наводи даље лист, није само мрачна прича о сечењу глава и кокаину. "Бандитизам који је процветао под Вучићем, уз повремене претње Србије да ће 'заштити' етничке Србе у другим земљама у региону, могао би на крају да угрози договор захваљујући коме је 1995. године обновљен мир на Балкану. Европљани су тога свесни, као и Владимир Путин, који има нове разлоге да их подели и одврати им пажњу", наводи се у тексту.

Аутор текста у "Њујорк тајмсу" Роберт Ф. Ворт објашњава да Кремљ има дугу историју подршке српским националистима као угроженој словенској браћи и више мотива него икад - захваљујући сукобу у Украјини - да изазове невоље на Балкану.

"Али ризици за Европу иду дубље од тога: Вучићев бренд етничког шовинизма и демагогије личи на онај његовог савезника Путина, а ширење нелибералне демократије — која већ јача у неким деловима Европе — представља једнаку, можда и злослутнију претњу. Случај Беливук отворио је поглед у могућу мрачну будућност, у којој Вучић изнутра подрива европски пројекат, градећи државу у којој је демократија пука фасада, а криминалне банде користи за ширење страха. То би само по себи било довољно узнемирујуће. Ради се о оној истој тактици коју су користили људи који су гурнули Балкан у катастрофалан рат пре три деценије."

Случај "Веље невоље" наводно је "приморао целу Србију да се суочи са обиљем посредних доказа да је Вучић дозволио криминалцима да постану виртуелна рука државе", наводи аутор текста, и појашњава да су Беливук и његови људи подршку добијали од полиције и Министарства унутрашњих послова.

Изједначавајући криминал, Србију и Русију, у тексту се наводи да су током "Вучићевих девет година на власти, српски фудбалски хулигани – и криминалне банде које се 'преклапају' са њима – учествовали у међуетничким обрачунама у региону и помогли српске побуне у другим земљама Балкана. Неки од њих изражавају оданост Русији."

Па се у читаву причу убацује и "Косово", уз констатацију да су "лидери Србије још увек дубоко несрећни због отцепљења Косова од Србије после југословенских ратова 1990-их и одбијају да признају његову независност, која је међународно успостављена 2008."!?

Да би аутор затим криминал изједначио и са БИА тврдњом да му је пре доласка у Србију речено да ће његови позиви бити праћени, те да ће и сам бити праћен и испитиван. "Српски новинари који су ми упутили та упозорења и сами су редовно малтретирани и застрашивани од стране криминалаца и српске обавештајне агенције БИА." Сувишно је можда и споменути, али, никакав доказ за овако нешто није понуђен, али зашто би се дозволило чињеницама да стану на пут оваквом опису атмосфере страха у Србији...

Роберт Ф. Ворт даље великодушно наводи да Вучић није одговоран за "ту мочвару страха и ендемског криминала" која је "на Балкану део фолклора", али указује да "није случајно да и Вучић и Беливук вуку корене из фудбалских навијачких група".

Па се наводи да је "директор Црвене звезде, најпопуларнијег клуба у Србији, једном изјавио да Црвена звезда 'није само фудбалски тим, већ идеологија, филозофија и национални симбол. Црвена звезда је чувар српског идентитета и православне вере'". Што је тачно, али, какве то има везе са Беливуком и Вучићем и навијачима?

Но, на страну овакве бесмислице, постоје барем три детаља на којима се јасно уочава да је ово, заправо, (гео)политички памфлет а не текст који тежи истинитом описивању одређене појаве.

Под један, ни речју се не спомиње поприлично интригантна околност да је криминални клан о коме је реч ојачао у време министра полиције који се својевремено позивао на амерички Еф-би-ај као гаранта своје невиности, док је разбијен тек након што је на то место дошао министар коме "Њујорк тајмс" спочитава да се "редовно жали на прогон етничких Срба у другим земљама Балкана".

Под два, указује се на сукоб два црногорска кокаинска клана - кавачког и шкаљарског - па се чак тврди и да су "неке српске и црногорске полицијске и обавештајне службе стале на страну Кавачког клана" који је био надређен клану Вељка Беливука, међутим, испушта се из вида, и ни речју не спомиње, ноторна чињеница да су оба клана настала у Црној Гори.

А како нема организованог криминала без помоћи државе, јасно је да то није могло да се догоди без директне подршке власти Црне Горе. Која је чланица НАТО-а. И као таква под пуном контролом америчких обавештајних служби; уосталом, немачки недељник "Цајт" недавно је открио да (не)надлежне америчке службе и даље шпијунирају по Немачкој, укључујући и тамошње Министарство одбране, и да ли је ико довољно наиван да помисли да су им активности црногорског државног врха - промакле? И да им је поврх тога промакло да ти црногорски (пара)државни криминалци тргују тонама кокаина, и то Американцима пред носом у Латинској Америци и Западној Европи?!

Али о томе у "Њујорк тајмсу" ни речи; већ је, преко Вучића, Беливук такорећи приписан Путину, ваљда по опробаној методи држ’те лопова.

И, најзад, трећи важан детаљ који речито недостаје. У "Њујорк тајмсу" се афирмативно цитира ОЦЦРП, Пројекат за извештавање о организованом криминалу и корупцији који објашњава споменуту везу црногорских криминалаца и српских служби безбедности. Али се не спомиње један занимљив детаљ, важан за разумевање овог објашњења - да ОЦЦРП сарађује са америчком Централном обавештајном агенцијом (ЦИА). Доказ се налази на порталу Беле куће, у транскрипту брифинга за новинаре двојице високих званичника администрације Џоа Бајдена који су о томе говорили директно.

Све у свему: прикривање улоге Сједињених Америчких Држава и њених обавештајних служби, уз истовремено подметање кукавичјег јајета Вучићу, српском свету уопште, а њиховим посредством и Владимиру Путину, јасно показује ко стоји иза у "Њујорк тајмсу".

Али, који је циљ? Циљ се, чини се, наслућује у речима једног неименованог немачког дипломате.

"Статус Косова је и даље био нерешен. Европљани су се надали да ће Вучић обезбедити да дође до споразума. ’Он има велику моћ и неко је ко може да заврши посао ако то хоће,’ рекао ми је један немачки дипломата. ’Он би могао да буде тај који ће постићи значајан напредак на Косову.’"

Уместо тога, од 2017. године, констатује "Њујорк тајмс", "Вучић се све отвореније додворавао Русији, Мађарској и Кини."

И ето где се долази до суштине читаве приче.

"Пре скоро деценију, амерички аналитичар Данијел Сервер помогао је да се организује први Вучићев јавни наступ у Вашингтону. Сервер је радио на Балкану 1990-их и знао је све о Вучићевим националистичким коренима... Рекао ми је (пише аутор текста) да Вучић не даје никаква обећања о Косову, али да је рекао да ће се приближити Европској унији. Сервер је сматрао Вучића интелигентним и озбиљним. Било је неке наде, рекао ми је, да би Вучић могао да постане као некадашњи амерички председник Никсон када је признао Кину, ко би могао да конзервативну базу своје странке поведе у правцу помирења са суседима Србије."

Али, пише даље Роберт Ф. Ворт, "Сервер ми је рекао да се његов однос према Вучићу радикално променио. ’Вучић је сада смртно озбиљан са његовим 'српским светом'... Имао је прилику да крене у проевропском правцу и одлучио се на супротно’, додао је Сервер."

Те у складу са оваквом оценом и претња, у виду подсећања на судбину бившег премијера Хрватске Иве Санадера "који је предводио већи део припрема његове земље за приступање ЕУ, и на крају био ухапшен и затворен по оптужби за корупцију (и дан данас је у затвору). Санадерова судбина постала је својеврсно упозорење за потенцијалне реформаторе на Балкану."