РТ Балкан анализа: Пандорина кутија масовне пуцњаве у школи, има ли наде на њеном дну?

Није прошло ни неколико сати од незапамћене трагедије у београдској Основној школи "Владислав Рибникар", а на друштвеним мрежама поједини млади остављали су коментаре у којима хвале ужасни чин у којем је животе изгубило осморо деце и школски чувар.

Нисмо још успели да схватимо шта нам се то десило, а почеле су да стижу вести из других школа: дечак извадио пластични пиштољ на часу после минута ћутања, основац направио списак ђака којима жели да одузме живот, девојчица кухињским ножем избола дечака у ходнику школе. Све у једном дану, првом који је освануо после стравичног догађаја: прве масовне пуцњаве у некој српској школи.

Када се деси нешто овако трауматично постоји могућност великог распона реакција, нарочито када су деца и млади у питању, зато што је ово толико шокантно да не можете ни да претпоставите како неко може да реагује, каже психолог Биљана Лајовић.

"То није непознат феномен да се после оваквих догађања дешавају као неке имитације нечега што је налик томе и то се дешава готово непосредно после догађаја. Али иза сваке од тих конкретних прича стоји индивидуални разлог до кога треба допрети", наглашава наша саговорница која је дуги низ година била на челу Јединице за превенцију насиља у Министарству просвете.

Она истиче да овакве реакције могу да буду врста скретања пажње на себе и на проблем који тај неко има.

"Можда тај неко има озбиљан проблем и не зна како да скрене пажњу на себе. Важно је да родитељи деце која су то урадила, разговарају с њима и виде шта се крије иза такве реакције", наглашава Лајовић.

Она истиче и да треба рећи да је било неколико таквих случајева међу око 70.000 ученика у Србији, а да већина деце има саосећање, емпатију, разумеју ову ситуацију, запрепашћени  су, тужни, жалосни.

О томе сведоче и оне друге јучерашње слике, оних хиљада ђака и средњошколаца који су са цвећем и свећама у рукама готово непрекидно током данашњег дана одавали пошту жртвама испред београдске школе. Окупили су се и у бројним градовима Србије, али и у региону.

Биљана Лајовић истиче да је прва ствар која је веома важна у оваквој ситуацији да се с децом разговара, а друга да пробамо да се вратимо уобичајеном функционисању.

"Деца не треба да се притискају, хајде реци, причај, него да се са њима започне разговор, ако су расположени, да се настави, ако нису, да се сачека погодан тренутак. То је моменат у којем ми као одрасле особе своје емоције и своје стање треба да ставимо у други план јер ми јесмо погођени, али деца су вишеструко погођенија зато што су они рањива група. Они немају изграђене механизме да изађу с тим на крај, а ми би требало да имамо, а и нама је тешко. Онда можемо да замислимо колико је деци тешко", каже Лајовић.

Важно је и вратити се у рутину, да школе крену да раде, додаје она.

"То не значи да наставници треба да крену да предају, оцењују. Треба да разговарају с децом. Ово је тако страшна ствар, да није сад суштина да ли ћемо учити неку лекцију, да ли ћемо добити неку оцену. Сад је суштина да се некако повежемо међусобно, да видимо да смо ту једни за друге, да се разумемо", каже наша саговорница.

Имамо много деце у нашем друштву која су на ивици пуцања, напомиње школски психолог у основној школи за образовање одраслих "Браћа Стаменковић" Татјана Радовић и додаје да су многа у таквом стању због сталне негативне компетиције, такмичења међу вршњацима, изазова на друштвеним мрежама.

"Све иде из куће, не можемо кривити ни Жељка Митровића ни 'Јужни ветар' ни Америку. Проблем је недостатак комуникације и непознавање родитеља и деце, они су очигледно само цимери у кући и тога је све више. Људи јуре каријере, јуре трбухом за крухом, а има и родитеља који проводе време на телефонима, разним апликацијама и једноставно не причају с децом", каже Татјана Радовић.

Она додаје да је читаво друштво заказало, али указује и на то да има родитеља којима је тешко да признају да постоји проблем са њиховим дететом, да је дете другачије.

"Треба прилагодити како то саопштити и треба времена. Психопата се рађа и не настаје због једног вршњачког насиља. Не говорим сада о конкретном случају, него генерално. Верујем да више има импулсивних ствари код деце која копирају или ће ископирати такво понашање на неки начин, надам се да више нико никада неће да страда. У најбољем је интересу родитеља да то примете, санкционишу и усмеравају у правом правцу, а све службе, од педијатра, преко психолога, педагога, да се укључе и помогну и детету и родитељу", истиче наша саговорница.

Неопходне промене

До 3. маја било је незамисливо да би у Србији могла да се догоди масовна пуцњава у школи, о којима смо све до сада само читали вести из неких других земаља. Да ли смо сада прешли тај ужасни праг, отворили Пандорину кутију?

"Чини ми се да већ дуго прелазимо ту линију, а да нас је ово драматично суочило с тим. Живимо дугачко кризно време, стресно је за родитеље, чим је стресно за родитеље стресно је и за децу и време продужене кризе доноси врло озбиљне последице, а једна од њих је и ово", каже Биљана Лајовић.

Морамо нешто озбиљно да променимо, додаје наша саговорница.

"Морамо да пронађемо у себи снаге и капацитете и породичне и друштвене, позитивне и да пробамо да надограђујемо то позитивно. Да престанемо да се бавимо негативним, да престанемо да користимо говор мржње, вређамо једни друге, у медијима да објављујемо само грозне догађаје и ружне ствари, него да говоримо о нечему позитивном и нечему што ваља. Да изађемо из овог зачараног круга негативизма", каже Лајовић.

Татјана Радовић каже да постоји велика могућност да ће неко слично понашање ескалирати и у будућности.

"Не може да се стисне неки прекидач да се такво понашање спречи, али сви треба да будемо много опрезнији. Нарочито родитељи који треба коначно да упознају своју децу. А ми који радимо с њима треба да се приближимо и да схватимо да нисмо најпаметнији. Нити један доктор све зна, нити један наставник може да буде и педагог и психолог и доктор. Требало би да се тимски ради", наглашава наша саговорница.