Ми или он: Како се Демократски фронт борио против Ђукановића када то нико није смео

Сада већ давне 2012. године, на месту председника и премијера били су функционери Демократске партије социјалиста, а Мило Ђукановић је био господар живота и смрти у Црној Гори. Све полуге власти држао је режим, a дешавала су се бројна убиства која су до данас остала нерасветљена.

Или си био са њима или је могао да те поједе мрак.

У таквим околностима Нова српска демократија, Демократска народна партија и Покрет за промене праве опозициони савез који називају Демократски фронт. Прилазе му и многе нестраначке личности, а за лидера бирају Миодрага Лекића.

У питању су биле странке које нису имале исти став о свим политичким питањима, попут гласања за Устав Црне Горе или чланство земље у НАТО-у, али то их није спречило да се уједине против истог политичког противника.

Следе године великих борби против система који их нимало није штедео, па су у тим годинама хапшени, неправедно осуђивани, на њих је бацан сузавац, добијали су батине од полиције, а режим је ишао чак дотле да их прогласи за државне непријатеље и терористе.

Прошло је 11 година и савез од јуче више не постоји, јер су партије прогласиле да су свој циљ - смену Ђукановића - оствариле, те да је тренутак да свако оде својим путем. Али, кренимо редом.

Хектолитри попијеног сузавца

Да ће Демократски фронт постати озбиљна претња режиму Мила Ђукановића било је јасно већ те 2012. године на парламентарним изборима. После ДПС-а који је имао најбољи резултат, ДФ је био следећи са више од 20 одсто гласова упркос неравноправном положају у изборној трци.

Ђукановић је опет сео у премијерску позицију, али се ДФ спремао за председничке изборе 2013. године када је у трци учествовао њихов кандидат Лекић насупрот Филипу Вујановићу. 

Обе стране прогласиле су победу, али је она на крају припала Вујановићу врло спорним резултатом од 51,21 одсто наспрам 48,79 одсто.

Следе нове четири године апсолутне власти ДПС-а у којима Демократски фронт није посустајао у својој борби. Савез је 2015. године позвао остале опозиционе партије на протесте, међутим, нико од њих се није одазвао. Позив су одбиле и Социјалистичка народна партија и Лекић који је у међувремену основао своју партију, али и Алекса Бечић који је водио Демократе Црне Горе. Тако је Фронт остао усамљен у борби против далеко јачег противника.

Захтев протеста био је један - оставка владе Мила Ђукановића и формирање прелазне која би припремила нове фер изборе. Протести су почели крајем септембра и трајали чак 21 дан.

Представници Фронта су одлучили да остану испред Скупштине све док њихов захтев не буде испуњен. Поставили су шаторе и поручили: победили смо страх, боримо се за демократију и фер изборе.

Протести ће кулминирати 24. октобра, када је један од лидера Фронта Милан Кнежевић упутио захтев Ђукановићу и председнику парламента Ранку Кривокапићу да у року од 45 минута одговоре на њихове захтеве. Како одговора није било, Мандић је позвао посланике да уђу у Скупштину.

Међутим, полиција није хтела да омогући улаз у парламент, и тада долази до великог сукоба демонстраната и полиције. Припадници Специјалне антитерористичке јединице ће бруталним нападом на демонстранте растурити до тада мирне протесте.

Полицајци су целе ноћи јурили људе по улицама Подгорице, бацали сузавац и шок бомбе. Ухапшени су један од лидера Демократског фронта Андрија Мандић и посланик Славен Радуновић. Власт је протесте оценила као рушење државе, а представнике Демократског фронта прогласила за државне непријатеље. Ови протести били су почетак револуције која ће срушити Ђукановића.

Једини који су смели да кажу Ђукановићу у лице: "Мило, лопове"

У Скупштину Црне Горе у мају 2016. долази премијер Ђукановић да представи нове министре у својој влади. Тек што је покушао да изусти пред говорницом, посланици ДФ су устали и почели да скандирају "Мило, лопове". Био је то уобичајени слоган на протестима, али до тада нико никада Ђукановићу то није изговорио у лице.

На то је Ђукановић одговорио: "Браво кретени", али је скандирање настављено, па је умало дошло до туче, јер јер посланику Бранку Радуловићу премијер поручио: "Ћути идиоте". 

Да је Ђукановић тешко доживео овај напад биће јасно неколико месеци касније, на парламентарним изборима у октобру те године. Тада ће режим одлучити да упрегне све полуге своје моћи да се обрачуна са Демократским фронтом.

За те изборе Фронт је спремио слоган "Ми или он" са сликом Ђукановића.

Међутим, тек што су отворена биралишта 16. октобра, извештаје о излазности прекидају вести како је у земљи покушан државни удар и да су поједини чланови организације ухапшени. Био је то почетак обрачуна у којем је режим искористио полуге у судској власти.

Уз лажне сведоке сумњиве криминалне прошлости, похапшени су људи чија је једина кривица била што су се уочи избора нашли у Подгорици. Направљена оптужница по којој су организатори немира који се никад нису ни десили били лидери Демократског фронта Андрија Мандић и Милан Кнежевић.

Међутим, оптужница је зачињена и обрачуном са Русијом, па су тако наводни организатори били Руси чији идентитет није до краја утврђен, осим неких копија пасоша чију веродостојност нико није могао да потврди.

Наводно, план је био да се неколико стотина људи успротиви полицији која броји 5.000 припадника, да упадну у Скупштину и убију Ђукановића. Остало је мистерија зашто би Ђукановић у ноћи избора био у парламенту уместо у изборном штабу, како је могуће да шачица људи разбије полицију, као и где је оружје којим би извршили овај удар.

Организован је јавни пренос суђења, први пут у историји Црне Горе. На почетку процеса судија је питала окривљене да се изјасне које су националности, а занимљиво је што су сви до једног били Срби.

Хапшења су помогла су да ДПС опет победи на изборима, јер су себе представили као браниоце државе.

Следе мучне године суђења у којима није поштована презумпција невиности. Уместо да тужиоци доказују да су окривљени криви за наводни државни удар, јавност је већ припремљена за осуђујућу пресуду, па су припадници Фронта морали да доказују своју невиност. Осуђени су на вишегодишње затворске казне, али је случај враћен на поновно суђење.

Четири године касније, тадашњи главни специјални државни тужилац Миливоје Катнић је у пензији, а његов помоћник Саша Чађеновић је ухапшен под сумњом да је члан криминалног клана. Сведок сарадник који је оптужио лидере ДФ-а да су планирали државни удар Саша Синђелић је на издржавању вишегодишње затворске казне у Хрватској због убиства.

Мисија је завршена успешно

И док су припадници Фронта проглашавани државним непријатељима, нико од њих није посустао у отпору режиму. У таквој атмосфери притисака, хапшења чак и чланова њихових породица, дочекали су следеће парламентарне изборе, 30. августа 2020. године када је режим Ђукановића напокон смењен.

На питање шта је у борби било најтеже, за РТ Балкан један од лидера Демократског фронта Милан Кнежевић каже да му је најтеже било када су му ухапсили мајку, јер су чекали да напусти Црну Гору, а она остане сама.

"Циљ је остварен уз велике жртве, али слобода никада није певала као сто су сужњи певали о њој", каже Кнежевић који је у затвору провео четири месеца јер је политички осуђен. У Спужу је написао и збирку песама "Робијашки рефрени".

Убеђен је Кнежевић да ова књига не би никада била написана да није био у затвору и да није имао искуства са кафкијанским процесима у којима се нашао заједно са својим колегама из Демократског фронта. 

Репресија Ђукановићевог режима послужила му је као инспирација и за књигу "Обала несанице" о заслепљеној нацији, опчињеној љубављу према Великом вођи и мисији једног малог народа. 

На питање како мисли да ће историја памтити тај политички савез, Кнежевић одговара: "Дефинитивно смо оставили траг у историји јер смо једини савез који је својим животом сведочио политичку борбу".

Историчар Александар Раковић каже за РТ Балкан да је Демократски фронт носио борбу против Ђукановићевог режима у најтеже време, те да не би било никаквих политичких промена у Црној Гори да није било тог савеза.

"Када нико није смео да говори против Ђукановића, када су многи постали послушници његовог апарата због страха за себе и своје породице, Фронт је носио бакљу слободе и бунт који је отварао очи грађанима", каже Раковић.

Додаје да се сећа почетака тог савеза, јер је и сам био један од ретких ко је смео јавно да их подржи из Београда и говори против Ђукановића.

"Они су циљ остварили, они су победили Ђукановића 2020. иако им западни међународни фактори нису дозволили да буду у извршној власти", каже наш саговорник и напомиње да је потпуно природно што је сада дошло до краја тог савеза.

Као нови приоритет Раковић види то да српски народ у Црној Гори добије своје представнике које је до сада имао у Демократском фронту. 

"Сада је време за неку српску коалицију, која ће водити рачуна о статусу српског народа у Црној Гори. Демократска народна партија и Нова српска демократија имају власт у већини општина и време је да се са новим идејама крене у остваривање права Срба у Црној Гори у новом контексту", каже наш саговорник.

Са ДПС-ом помирења неће бити дуже време, тврди Раковић и додаје да је важно како ће се Покрет Европа сад и Демократе односити према ДНП-у и НСД-у.

"Питање је да ли ће ове странке као носиоци гласова српског народа бити, у складу са изборним резултатима, део нове власти, или ће постојати препреке од западног фактора да се настави са политиком да не буду део у новој Влади Црне Горе", каже Раковић.

У сусрет парламентарним изборима заказаним за 11. јун, Раковић каже да очекује да ће на њима заједнички наступити ДНП, НСД и Радничка партија. Биће то излазак на изборе у више колона, а какви ће резултати бити, остаје да видимо.

Једно је сигурно, након пораза на председничким изборима и одласка Ђукановића у пензију, у прошлост одлази и његов највећи противник - Демократски фронт.

Настаје нова политичка ера у Црној Гори, надамо се много ведрија.