Милош Биковић у "Релативизацији": У мултиполарном свету Србија може да тражи бољу понуду

У 25. епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић је са глумцем Милошем Биковићем разговарала o томе зашто је српска кинематографија терет, Титу и Косовском боју, руском и српском односу према Западу, али и зашто је "Кад су цветале тикве" феминистички хришћански роман. 

На питање да ли је већи изазов позоришна сцена или филмска улога, Биковић је рекао да је "здрав поглед на глуму то да сваку улогу гледате као да се налазите на дну брда".

Када је у питању култура, сви би требало да се сложимо да је она наш национални интерес, наводи Биковић.

"Ми смо друштво коме су поделе дошле главе. И то је лекција коју никако да научимо. Толико смо се закрвили и дробимо се док нас не остане за по једну шљиву. Култура би требало да буде нешто за шта би сви требало да се сложимо да је то од нашег националног интереса", рекао је саговорник Љиљане Смајловић.

Како додаје, поделе на нашем тлу, нажалост, добро успевају.

"Ми смо далеко од реалности у којој је човек политички ангажован за једну или другу струју, а ова друга струја га уважава и цени и поштује његов уметнички интегритет. Не кажем да смо ми гори од других, само кажем да смо темпераментни. Због нашег темперамента поделе на овом тлу јако добро успевају. Ја волим што смо ми темпераментни, због тога имамо душу. Али због те душе и тог темперамента губимо главу", истиче Биковић.

Алтернатива слушању, дијалогу и поштовању је, упозорава, јако крвава, "црвена и црна".

Говорећи о изазовима за српску кинематографију, Биковић објашњава да српски филмови немају довољно велико тржиште.

"Ми смо мала земља, за нас је кинематографија терет. Публика воли домаћи филм, али не можемо да зарадимо новац зато што немамо довољно тржиште. Да је остала Југославија и да сви говоримо овим језиком који је добио десет различитих имена, да смо једно велико тржиште и да смо у том смислу мудрији геостратешки, можда бисмо могли да имамо кинематографију која би могла да врати новац. Овако једном у пет, једном у десет година снимимо филм који врати новац", додао је он. 

Политички контекст је само променљива околност

Говорећи о филму на ком је сарађивао са Слободаном Шијаном, а у ком глуми Бошка Токина, Биковић истиче да, речима његовог јунака, "није важна истина, већ је важна лепота".

"Наша историја је толико турбулентна да немамо времена за те мале људе који су имали велике снове", наводи он.

Политички контекст је, како додаје, када је у питању тумачење лика, само један од многих. 

"Када читамо дело које је, тада када је стварано, постојало у одређеном контексту, ми тај контекст можемо мање или више да разумемо, али ми разумемо оно што је вечно. Политички контекст је само околност, а те околности се мењају и пролазне су. Оно што вреди у уметничком делу, али и у животу, је оно што је вечно". 

Поводом предстојеће улоге Тита у серији "Сенке над Балканом", Биковић наводи да "задатку треба приступити опрезно".

"Тита су играли многи, глумци који су више физички личили, али оно што је олакшавајућа околност јесте то што ћемо пратити Тита из једног периода када се о њему није знало".

Срби на филму ће увек бити лоши момци?

Одговарајући на питање да ли ће Срби у холивудским филовима увек бити лоши момци, Биковић инсистира на томе да не треба пасивно чекати да се такав наратив промени.

"Да не говоримо о холивудском филмовима него о западној англосаксонској култури у много ширем аспекту, па и она постоји у некој реалности. Кад се реалност мења, онда се мења и култура, чија је она некада и пророк и весник и репортер. Оно што ми можемо јесте да не чекамо пасивно да се тај наратив промени, него да гледамо шта ми у нашем реалном животу можемо да мењамо и које су то лепоте и радости на које можемо да се фокусирамо", оценио је глумац.

За мање државе попут Србије у мултуполарном свету постоје веће могућности.

"У мултиполарном свету ви имате опције, а онда се те опције међу собом такмиче. Постоји неки простор и за нас, за мање државе, да у том мултиполарном свету тражимо бољу понуду. Када имате само једну силу онда та сила нема конкуренцију и нема чега да се боји и не интересује је ваша реакција", истиче Биковић.

Потребно је екранизовати српску историју, а најважнији српски мит о Косовском боју, како објашњава, по могућству би радио у сарадњи са Турцима у копродукцији.

"Турци су били бројнији али Срби су били технолошки напреднији. Како је убијен Мурат. Да га је Милош убио на кварно, то кажу турски историјски извори тек касније, а требало је подржати мит о неповредивости султана на бојном пољу", наводи он објашњавајући да би волео да користи изворе који су временски најближи догађају. 

Руси се, како наводи, у одређеним сегментима диве америчким достигнућима, а осећа се и њихова чежња за Европом.

"Ја осећам чежњу код Руса за Европом. Као неки брат из села који би хтео да буде прихваћен у граду, а овај блазирани рођак из града му каже 'донеси ти мени дрва, јаја и млеко и немој много да се појављујеш пред гостима'. Онда je тај брат из села покушавао да се додвори, па се онда у једном тренутку наљутио и рекао 'слушај бре, нећеш ти мени да солиш памет, моје коке ће да носе јаја за мене, а ти се сам снађи'. 

Бити реалан, наводи, значи посматрати обе стране у сукобу са подједнаком дозом строгости и критичности. Ипак, када ви у сукобу критикујете своју земљу, постајете инструмент у рукама друге стране.

Одговарајући на питање где он види и осећа "словенски дух", Биковић истиче да руски народ "препознаје као нешто своје"

"Ја кад чујем руску песму као да чујем нешто рођено, кад чујем мелодију руског језика, она ми се свиђа. Када видим њихова лица, то препознајем као нешто своје, али то сам ја, не могу да говорим у име целог српског народа, али су ми многи људи које познајем рекли нешто слично. 

Роман Драгослава Михајловића "Кад су цветале тикве", заправо је хришћански и феминистички, а обрађује питање недостатка поштовања женског принципа, рекао је Биковић поводом истоимене представе у "Београдском драмском позоришту" у којој тумачи лик Љубе Врапчета.

"Када се удубите у значење романа 'Кад су цветале тикве', он је хришћански и феминистички, што би могло да буде парадоксално зато што данас хришћанство и феминизам доживљавамо као неке супротстављене вредности иако мислим да то нису супротстављени системи вредности. У оно време не би могло да се каже: ово је хришћански феминистички комад, али то је Драгослав Михајловић лепо уткао у то", наводи он.

Говорећи о томе шта осећа према руским уметницима попут Ане Нетрепко и Валерија Георгијева, великих уметника који су изгубили важне ангажмане на Западу, Биковић истиче да на губитку није уметник, већ тамошња публика.

"Култура би требало да ствара везе, она је један од ретких мостова које може да премости амбис неразумевања и мржње", закључује глумац Милош Биковић.