Психотерапеут Милан Дамјанац у "Релативизацији": Нисмо сви криви, али смо сви одговорни

У 25. епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић је са клиничким социјалним радником, психотерапеутом и едукатором Миланом Дамјанцем разговарала o томе зашто мисли да ово друштво пуца по шавовима, због чега ни једно од понуђених решења неће решити проблем, како нико није приметио да нешто није у реду са учеником седмог разреда К.К, који је починио злочин у основној школи на Врачару и зашто сматра да ово неће бити последњи такав случај. 

Шта је са нама, да ли смо трауматизовани као друштво, пита се ауторка емисије након два случаја масовних убистава у Србији. 

"Деца која су преживела и њихови родитељи су сигурно трауматизовани. Друштво је екстремно узнемирено, ово је уздрмало наш свет и психички систем не зна шта да ради са овим што се десило", каже Дамјанац.

Он истиче да се друштво у првом моменту лечи разговором о том догађају, а не сензационализмом и наводи да му је сметало што се преносила свака рекла-казала информација, наратив да је дечак био злостављан, да је био психопата "о чему не знамо ништа", снимање родитеља који иду са ковчегом, као и паушалне процене његових колега.

Медији који нису блиски власти желе да оптужиш власт и ријалити програме, а медији који су блиски власти желе да оптужиш дечака, примећује гост емисије и оцењује да је "и једнима и другима до те деце стало као до лањског снега".

Јесмо ли сви криви?

Нисмо сви криви, али смо сви одговорни, наводи Дамјанац и објашњава да ипак не мисли да је српско друштво само по себи одговорно, јер је у питању западно-глобални феномен који нас је захватио. 

"Мене као терапеута гурају у то да оправдавам једно друштво које пуца по свим шавовима, друштво које до те мере промовише хипериндивидуализам, потрошачки менталитет, успех и све што нема везе са емпатијом и другим људима – друштво не слуша струку, већ је злоупотребљава да би се оправдао један политички наратив и онда се струка пита кад ескалирају проблеми, а она не зна шта да ради са тим, јер ово није психолошки проблем", поручује. 

У том смислу смо одговорни, јер у томе учествујемо, одржавамо то друштво, додаје Дамјанац.

"Али ту нешто озбиљно не штима, људи озбиљно пате и то се прикрива причом како људи данас више раде на себи, ментално здравље...То просто није тачно. Сви терапеути су презаузети, људи долазе јер им није добро, јер су усамљени и менталне болести су у порасту", истиче саговорник Љиљане Смајловић и додаје да менталне болести имају више везе са социјалним контекстом, него што бисмо хтели да признамо.

У случају Основне школе на Врачару све је планирано врло брижљиво, са великом мирноћом.

"Не знам да ли је он злостављан, али то не може бити окидач. Из све литературе која постоји о томе, не може бити да се њему нешто десило, због чега је он пукао. Прво, он није пукао, него је нешто планирао, па зато можемо да говоримо о свесној намери некога ко је био по свим друштвеним узусима. Зашто га нисмо приметили? Па зато што је по свим друштвеним узусима", објашњава он. 

Додаје да када људи не могу кроз свој идентитет да реше проблеме, кад их је превише, просто оду у супротност, а некад и у екстремно. То траје неко време, а онда осете кривицу, па схвате да то тако не може.

Психопатија није урођена

"У случају школе на Врачару то није случај, овај момак није отишао ни у шта супротно од онога што је он иначе", каже Дамјанац.

Али, објашњава, људи то обично трпају у две категорије кад се овако нешто деси. Прва - "био је злостављан", па онда ако не злостављаш ово неће да се деси, а друга је прича о психопатији, "то је урођено, ми о томе ништа не знамо", што није тачно, јер психопатија не подразумева урођеност.

Емпатија није урођена, она је услов преживљавања, каже саговорник и подсећа да је емпатија први знак цивилизације.

"А сад је знак цивилизације да ме баш брига за тебе и нико не примећује да је то проблем. Да ли је њега (дечака који је починио злочин у школи) неко учио емпатији, да ли се овде негде мери емпатија? Не, јер ти не треба", каже Дамјанац.

Наводи да се дефиниција тога ко је психопата, а ко социопата мењала током времена.

"Сад би социопате били људи који свесно крше друштвене норме, немају превелику емпатију, али имају способност да је имају. Психопате би били људи без емпатије који планирају акције", објашњава.

Додаје да не верује да је ово последњи случај, али "дај Боже да се варам".

"Из оног 'ћути – трпи' отишло се у супротност: 'немој ништа да трпиш' и 'све је траума'. А ако је све траума, онда нема трпљења фрустрације", каже саговорник.

Дамјанац наводи да све што је социјално прихватљиво, неко ће копирати. Иако се друштво ужаснуло, починилац није кажњен и то је, како каже, врло важна ствар. Међутим, казна може да регулише само једну врсту проблема.

"Оштрија казнена политика би променила ствар код овог са Врачара, али не и код овог из Младеновца, који ради ствари из афекта. А ови последњи су већина", истиче. 

Доступност оружја је важна код ових који делују у афекту, али кад је у питању неко ко планира злочин, он ће наћи начин.

Шта ћеш да продаш задовољном човеку?

Дамјанац преноси речи које му је упутио клијент са психопатијом:

"Ти стално покушаваш да откријеш шта се мени десило, па сам ја испао овакав, а ја се питам шта се теби десило па ниси овакав као ја. Зашто се оптерећујеш тим емоцијама, то ти ништа не треба."

Са правом психопатијом тешко да нешто може да се уради, јер то није психолошки проблем, објашњава саговорник и додаје да смо све опасности по друштво стрпали у категорију болести.

Ми не знамо како те ствари настају, да ли су такви рођени или су то научили, наводи. Како да их лечимо, кад не знамо од чега су болесни?

"Они који би могли да буду дијагностификовани као антисоцијални поремећај су само нашли начин да буду социјално непримећени, било да су у политици или бизнису, где год. Ово потрошачко друштво њима даје много више могућности да се уклопе, јер ти шаље поруку: 'ако си психопата и ако имаш мањак емпатије, ти ћеш више да успеш', оцењује. 

Разоружање није решење

Разоружавање и сви предлози који су се чули неће бити решење, јер је право решење промена система вредности, каже Дамјанац и додаје да ми то не можемо да променимо сами, тако да је ово заправо показало колико смо немоћни.

Сматра да грешимо што мислимо да деца имају капацитет да разумеју шта се овде догодило и додаје да ће они ово негде да потисну, па ће касније то схватити и да ће "дугорочне психичке последице бити несумњиве".

Разговарајте са децом је леп израз који ништа не значи, наводи Дамјанац и подсећа да ово није питање разговора, већ социјализације. 

Он упозорава да нарцизам и депресија екстремно бујају у последњих двадесет година и да постоје боља и срећнија друштва од наших, али да то нису западана друштва, већ она у којима су људи више задовољни и живе смисленији живот, са мање менталних проблема.

"Људи долазе код нас јер нису срећни на нивоу на ком друштво каже да треба да буду срећни: очекују идеалног партнера, идеалан посао, живот без проблема. Чим ти неко не одговара нађи другог. Нема блискости", објашњава.

Најзад, коме је у интересу да ствара оволико незадовољних људи?

"Па ономе који има нешто да им прода. Шта ћеш ти да продаш задовољном човеку?", закључује Дамјанац.