Овде ни мртви немају мира: Срби јутрос посетили разрушено гробље у Јужној Митровици, запалили свеће

Донела јутрос мајка свом Игору бомбоне, читаву шаку, ставила их на гроб, запалила свећу, па је дуго, дуго стајала над гробом и горко, тихо, сама, плакала.

А Игоров гроб разрушен, разваљен, разбијен споменик, преполовљен, све је около разбацано. Поразбијано маљевима, чекићима, бесом, необјашњивим, нељудским...

"Игор ми је имао само 12 и по година када је умро, сахранили смо га овде, на нашем гробљу... Овде негде, на гробљу, 1999. убијен му је и отац", причала ми је док су около људи као сенке пролазили, са торбама и свећама у рукама, тражили гробове најмилијих.

Неколико десетина метара даље, све преко споменика пообараних и зараслих у траву, коров, Градимир Ђоковић изашао на гроб ћерки Јасмини, имала је само осам година када је преминула.

Запалио свећу, ћутао крај гроба, а гроб разрушен, споменик у облику срца на коме пише само "Јасмина", преполовљен, преполовљена и табла на којој пише – "Неутешни родитељи Ратка и Градо и брат Јовица", сломљена ваза за цвеће, неко излупао чекићем, ишарао Јасминину слику, а она била само детенце коврџаве косице...

Около слике страшне, језиве, читаво гробље разорено, оскрнављено, затрто скоро, пообарани споменици, понегде отворени и гробови, на споменицима чекићима и маљевима поломљене и сатрвене слике, поломљени крстови. Вире из траве лица покојника са фотографија, одломци презимена и имена... Са неких гробова поскидане плоче, унутра зјапи мрак...

Мало је данас Срба из Северне Митровице, из Звечана, из околних села, из централне Србије изашло на гробље у јужном делу Косовске Митровице. Њих тек неколико десетина. Организованог превоза није било, а међу народом на северу Косова и Метохије, још од упада специјалаца у зграде општина, од понедељка и сукоба у Звечану, много, много страха...

Страха који одавде не одлази већ годинама, деценијама.

"Хајде што дирају живе, што им ми живи сметамо, али шта су им наши мртви скривили, што њих дирају, што нам гробље затиру", каже човек док на гробу на коме је споменик разбијен у десетак комада пали свећу.

На гробу поред, побарани сви споменици.

"Подигао би их, али, не вреди, бојим се да ће их поново пообарати", каже човек док око споменика чупа траву.

Отац Ненад Стојановић, који са породицом, петорицом синова и супругом живи у Јужној Митровици - једини су Срби у том граду - кренуо јутрос од гроба до гроба... Прелива гробове вином, глас му дрхти док чита молитву...

"Не знам шта им је мој Игор скривио", каже мајка дечака док плаче крај разбијеног гроба.

Око гробља било је јуче косовских полицајаца. За сваки случај...

Града Ђоковић и његов брат Ђорђе изашли на гроб и оцу Милутину и мајки Крстини. Оба споменика поломљена, комади разбацани около. Понели ракије, пршуте и мало сира, пите од зеља, куваних јаја, па ставили на гробове.

"Ваља се, да попијемо ракију и поменемо наше мртве", веле.

И ћуте. А шта да кажу...

Около споменици, све један старији од другог. Живи доказ да Срби у Косовској Митровици нису од јуче, него вековима.

Дамјановићи, Јеремићи, Станисављевићи, Цветковићи, Живковићи, Јевђовићи, Радуловићи...

Многа презимена и имена и не виде се, споменици давно зарасли у коров.

Ове године гробље је покошено, па су ране, трагови нечовештва још видљивији.

Оно мало Срба који су се усудили да јутрос дођу до јужног дела града, као сенке прошли су гробљем, запалили свеће, сачекали оца Ненада да прелије гробове, онда тихо, да се не виде и не чују, нестали ка северном делу града.

Отишли са гробља на коме ни мртви немају мира. Кад су отишли, на гробљу је остала само тишина. Страшна и језива. Тишина од које коса дупке стоји на глави.

Опомињућа.