Драгица Гашић две године живи сама у Ђаковици: Дом не напушта упркос претњама и притисцима

Две године након повратка у родну Ђаковицу, Драгица Гашић и даље живи сама у стану од 54 квадрата, а с обзиром на то да, како наводи, са комшијама Албанцима нема добар однос, време јој пролази у плетењу и покрај ТВ екрана.

Драгица Гашић, први српски повратник у Ђаковицу, за "Косово онлајн" каже да су услови за живот сада знатно бољи него онда када се тек вратила у свој стан.

Она истиче да и даље нема дозволу за реновирање стана које је преко потребно, јер у стану има доста влаге зато што кров на спрату изнад ње прокишњава.

"Проводим сама време, мало плетем чарапе, џемпере, прслуке, долази ми полиција у посету, Кфор, новинари и пролази ми време. Није ми за сада лоше, како ће да буде даље не знам. Ове године ми је много боље. Са комшијама никако не сарађујем, неће они ни добар дан да кажу. Прве године нон стоп су ми лупали на врата, док нисам поставила блиндирана. Једва су ми дозволили да их поставим. Треба да се реновира стан, али не дозвољавају", истиче Драгица.

Наводи да највећу помоћ и подршку има од Канцеларије за КиМ и директора Петра Петковића, од набавке основних животних намирница до одласка у Северну Митровицу на лечење.

"Ја њему пуно захваљујем, да није њега можда не бих ни опстала. Увек ме позове телефоном, пита ме како сам, имам ли проблема, ако их имам да му јавим", додаје Гашић.

Похвалила се и поклонима које је од Петковића добила поводом тога што већ две године опстаје у Ђаковици.

"Добила сам цвеће и торту и парфем од директора канцеларије за КиМ, велико му хвала што се он мене сети, што ме не заборавља, чули смо се, звао ме је синоћ телефоном честитао ми је рођенадан око осам, пола девет и дуго смо причали", навела је Гашић.

На питање да ли се каје због повратка у Ђаковицу, наводи да је пресрећна што је у свом стану и граду где је провела најлепше тренутке свог живота.

"Пресрећна сам што сам дошла овде у мој стан, никада се не бих вратила у Паланку да живим. Рекла сам да док могу да ходам, остајем у мом стану. Нисам уопште несрећна него сам пресрећна, јер сам у Ђаковицу дошла са 18 година, ту сам нашла посао, удала се, добила двоје деце и док није почео рат ту сам била. Моје најлепше године су овде остале. Уопште се не кајем што сам дошла. Волела бих да имам неког да ми прави друштво, да се неко од Срба врати", додала је.

Драгица Гашић од повратка у Ђаковицу изложена је сталним претњама и притисцима Албанаца да напусти свој стан.

Лупање на врата усред ноћи, забране да у продавници тргује најосновнијим животним намирницама, петиција албанских НВО да напусти Ђаковицу, забрана реновирања стана, чак и постављања блиндираних врата ради веће сигурности, Драгицу нису навели да одустане од своје намере да опстане у граду у коме је живела све до 1999. године и где је основала породицу.