Лица ухапшених Срба: Замишљам тај дан, кад мој Горан дође кући, кад једном буде слободан

Када је октобра 2021. године Горан Станишић из села Словиње код Липљана осуђен на 20 година затвора за наводни ратни злочин, његов бранилац, адвокат из Косовске Митровице Љубомир Пантовић, оценио је процес у приштинском Основном суду као "најгори пример неправичног суђења против Срба". Адвокат је тада рекао да су сведоци тада мењали исказе, "једно говорили у истражном поступку и то непосредно након злочина који се десио, сасвим друго по хапшењу Станишића јула 2019. године".

"Два односно три кључна сведока Тужилаштва у истражном поступку који је тада водио УНМИK па онда ЕУЛЕКС, рекли су да Горан Станишић није учествовао у извршењу ратног злочина. Чак су ти сведоци набројали потпуно друге људе. Међутим, по његовом хапшењу ти исти сведоци су дошли код тужиоца и рекли "да", Горан Станишић је извршио кривично дело ратног злочина“, рекао је тада адвокат Љубомир Пантовић.

Пре десетак дана навршиле су се пуне четири године како је Горан Станишић у затвору. Ухапшен је 20. јула 2019. године на Јарињу, пред очима супруге и сестре. Марко Ђурић, директор Канцеларије за КиМ тада је оценио да је "очигледна намера Приштине да се, због позива вођама терористичке ОВК за Хаг, направи својеврсна контратежа, зарад смиривања сопствене јавности, али и како би пред међународним институцијама и медијима поново покушали да стварају лажну слику о Србима као злочинцима".

Горанова супруга Соња Станишић каже данас за РТ Балкан да читаву породицу, Горана посебно, "убија чињеница да невин лежи у затвору и истина да ништа од оног, за шта за осуђен није урадио".   

"Сад Горана могу да видим два пута месечно, има право и на један видео позив, чујемо се телефоном три пута недељно, средом, суботом и недељом. Не кукамо, трудимо се да будемо чврсти, јаки, шта да радимо трпимо шта нас је снашло, немамо куд на другу страну", каже Соња.

Годинама већ од хапшења, после првостепене пресуде на 20 година затвора, затим и другостепене на 15, Горанова супруга узалуд понавља да њен супруг за време рата "метка није опалио" а да је осуђен за убиства цивила у њиховом селу.

"Ако постоји неко за кога могу да гарантујем да ником ништа нажао није урадио, да је невин, то је мој Горан. Знам га 36 година, толико смо у браку, човек који ни мрава није згазио у животу. Неспорно је да се тај злочин у селу десио, то не може нико да порекне, ко је то урадио нити могу да коментаришем, нити знам, знам само да Горан кад се то десило није био у селу, да није учествовао у томе. То су нам били комшије, никад са њима нисмо имали лошу реч, нити они са нама", каже Соња.

Албанци се, наставља причу Горанова супруга, држе принципа да за злочине који су се догодили "неко мора да одговара" да име њеног супруга није помињано ни у неким ранијим процесима и истражним радњама у вези са злочином у селу Словиње код Приштине. Подсећа, међутим, да је ситуација таква "да су сви Срби из села на тапету"...

"Годинама смо пре Горановог хапшења из Младеновца где смо живели ишли на Косово, на свадбе, месец дана пре хапшења био је на Косову са мојом свекрвом и ћерком. О чему се ради не знам, зашто су баш њега ухапсили, судили му, осудили га, да нагађам не могу, знам да смо пред Богом чисти, да није крив и то је све", каже Соња.

Прича Горанова супруга, од Горановог хапшења све се у њиховим животима "пореметило", "нема више осећаја безбрижности, заборављају кад су се последњи пут насмејали,  свако у породици своју муку и своју тугу живи...".

"Ја сам на слободи, Горан није, кад изађем, прошетам, понекад сама себе проклињем и што сам само изашла из куће, што сам се можда насмејала. Ето, таквим ми животима од тада живимо. Позове некад недељом, ми сви у кући, пита како смо, деца кажу – „мајка спрема доручак“, и све то боли, страшно боли... Знамо да је њему тешко па је онда нама још теже. То што се нама десило и што се дешава породицама које имају сличне случајеве не дао Бог никоме. Жив си, а као да ниси жив", наставља Соња.

Горан је, прича његова супруга, рођен у Словињу, ту је одрастао, ту се школовао.

"Ја сам из Гуштерице, то је село само преко брда у односу на Словиње, знали смо се и раније, још од школских дана, узели смо се кад сам ја имала 20, он 21, живели смо у Словињу. Радили смо обоје у Приштини, заједно путовали, имали смо велико имање на Косову, велику кућу, важили смо за једну од имућнијих породица, имали смо и фирму, свекар возио велики камион. Међу најузорнијим породицама у селу, никад никоме дужни, никад да смо се са неким посвађали, да смо се некоме замерили. Апсолутно ништа, мирни, радни људи, домаћини", прича Соња о животу у Словињу до рата.

Онда је дошао рат, Станишићи су морали да напусте Косово, да оставе земљу, куће, штале, сву имовину стицану генерацијама.

"Одлазак из Словиња, био је тежак, не дао Бог ником. Између 16. и 17. јуна 1999. године дошао је Кфор, Горан је био возач, у резервном саставу полиције, пушку није узео у руке. Сви смо били у страху, једни отишли из села, други нису, једни се спремају за одлазак, други чекају да виде шта ће бити. Дешавала су се пушкарања, ране овог комшију, ране оног, ја сам са децом отишла у Гуштерицу, да деца не буду ту, склонили смо се у моје село, тамо је било мало сигурније. Надали смо се повратку, међутим, 22. јуна киднапују нам рођака Зорана Станишића, свекровог братанца, и онда, шта више да чекаш... Оставимо све и кренемо са Косова, шта смо могли да понесемо, нешто мало ствари ставили на свекров камион, од онога што је годинама стицано", прича Соња.

Оскрнављена црква Светог Илије у Варош Селу код Урошевца, где од 1999. нема Срба

У Младеновац су дошли на ледину, на плац који је 15-так године раније купио Горанов отац, почели све из почетка, најпре да озидају кућу, да покушају да наставе живот, задовољни што су, ето, живе главе извукли.

"Кућу у Словињу су нам запалили, уништили. Питала сам једног полицајаца косовског, нашег Србина, је ли био до Словиња, како изгледа наша кућа, рекао ми је само: "Нема ништа, понеки камен и срушени зид". Док је имало да се пљачка – пљачкали су, после запалили, срушили, покупили грађевински материјал, камен, цреп са куће. Земљу у селу нисмо продали, обрађују је Албанци. Једном, Горана су са лисицама и на рукама и на ногама водили у Липљан на суд, није ни знао што га воде, испоставило се да сведочи на суђењу око неке њиве коју је мој свекар купио од једног Албанца. Сад, тај Албанац, неки Фериз или неки његови наследници, бивши власник њиве и други Албанац који сада користи, обрађује нашу земљу, споречкали се око те њиве, чија је, ко има право да је обрађује, па Горана водили да сведочи да ли је свекар купио ту њиву... Можете то да замислите? Они се суде око наше имовине", наставља Соња тешку причу Станишића.

Каже, "најгори је осећај немоћи који је сваки дан немили гост, њихове куће, осећај да ништа не могу да ураде, да промене.

"Више боли та неправда од ичега. Писала сам не знам коме, молила за Горана, за правду, боли и то што није било јаче реакције на Гораново хапшење, на пресуду... Шта да радимо не знам, кажем, да је Горану жив отац можда би се још више ангажовао од нас, можда би трчао, молио, клечао, ја сам жена, тешко је, немоћна сам. Не једном сам рекла, нека иде имање на Косову, нека иде кућа у Младеновцу, нека иде све само да ми је Горан на слободи. Поново на улицу да идемо не бих зажалила ни на трен, само да смо поново сви скупа, да смо заједно... Само желим повратак нормалном животу да могу да се насмејем, да могу да се обрадујем као и други људи, да могу да живим нормално. Не желим ништа више, али, изгледа да је и то за некога превише“, каже Соња.

Додаје још, жао јој је "што људи, који су можда и чинили злочине сада уживају на слободи, а невини леже у затвору".

"Мој Горан крив је само што зато је Србин, само зато што је рођен и само зато што га познају у селу. На суду је било – "познајете ли га – познајемо га", и то је било довољно за кривицу. Све друго што је речено и наведено у тој оптужници нема никакве везе са мојим Гораном, никаквих додирних тачки са истином. Ми смо жртве, ми смо тамо све оставили. Остаје нам да се надамо да ће се нешто десити, неко чудо, само да га поново видим код куће. Замишљам понекад какав ће бити тај дан, тај сусрет, кад изађе... Живимо тако од данас до сутра, нити шта можемо да планирамо нити чему да се радујемо. Имамо ли и ми Станишићи право на весеље, на срећу, да се и ми нечему порадујемо, а не само да плачемо", каже Соња Станишић, супруга Горана, осуђеног на Косову и Метохији на 15 година затвора.