Лица ухапшених Срба: Слађан невин лежи у затвору, нек се Бога плаше они који нам све ово раде

"У свему овоме, у овој патњи, овом болу, паклу у коме живимо после хапшења мог супруга Слађана, најважније нам је што смо уверени, сигурни, што знамо да он није ништа урадио од оног за шта га оптужују, најважније је да се он ни о ког није огрешио, да је њему образ чист", каже у разговору за РТ Балкан Сузана Трајковић, супруга бившег полицајаца КПС Слађана Трајковића који је ухапшен средином децембра прошле године и кога Специјално тужилаштво из Приштине терети за наводне ратне злочине у општини Вучитрн 1998. и 1999. године.

Сузана каже да супруга виђа два пута месечно, када су у затвору у Подујеву где је притворен и да су му одобрене једносатне посете.

"То је једна просторија у затвору, буде ту по седам-осам људи, заједничка просторија. Претпрошле среде ту су били Луне, био је Орловић, били су људи из Грачанице, Драгиша, био је и Влашковић из Лепосавића, он је после тога пуштен из притвора", вели Сузана.

Слађану у затвору, наставља његова супруга, веома тешко пада то што нема адекватно лечење.

"Долазе лекари опште праксе, вадили су му крв, гутао је сонду, мерили су му шећер у крви, али, нити добија терапију, нити му шта говоре о здравственом стању. Таблете које смо му однели пре месец дана, за шећер, још није добио, терапију за цирозу јетре укинули су му пре два месеца, рекли су му да нема цирозу, да смо фалсификовали папире а он је месец дана лежао због јетре у КБЦ Косовска Митровица, ни друге налазе му не признају од конзилијума лекара...", каже Сузана.

Боле Слађана, наставља његова супруга и лажне оптужбе за наводне злочине које му Приштина ставља на терет.

"То га једноставно убија. Понавља само да са тим нема никакве везе, да је једина истина од свега тога само да је био полицајац. Навели су из тужилаштва најпре неких 30 сведока, нашем адвокату касније су стигле изјаве 20 сведока које је тужитељка испитивала по кућама,  Слађану 24 изјаве, негде се помиње 27 и те изјаве нису комплетне... Јуче је око тога била велика расправа на суду. Они су, наводно, оптужницу против мог супруга подигли још 2009. године, Слађан је ухапшен 15. децембра 2022, а 22. децембра је подигнута оптужница, седам дана после хапшења. Слађан само тражи да се сви ти сведоци доведу у суд, да буде суочавање, да му у очи кажу то што су рекли у истрази. Да му кажу где је био, шта је радио, али, ми смо свесни да овде правде нема, само се у Бога уздамо. Наводе у тим изјавама неки да је Слађан носио војну униформу, он све то категорички одбија, понавља да је истина само да је био полицајац и ништа више", каже Сузана.

У четвртак, на почетку суђења Трајковићу у Основном суду у Приштини, адвокат одбране тражио је и да се одбрани доставе списи из 2009. године када је, наводно почела истрага против његовог брањеника.

"Наводно, 2009. је била нека истрага, оптужница, е, сад, како су 2013. Слађана примили у Косовску полицију? Тада је рађена провера, како се то могло догодити ако је он од 2009. под истрагом, ако је тада подигнута нека оптужница. Тада је узео потврду од суда да није осуђиван, да није под истрагом. Види се да је све лаж, пука лаж и измишљотине", узалуд понавља Сузана.

Зашто им се све ово дешава, Трајковићи немају одговор. Мисле да је све само игра политике, ништа друго.

"Слађан је посебно везан за унуку, сваких два дана ишли смо у Прилужје, Племетину, Липљан тамо где сам ја рођена, да види унуку, да види ћерку, сад му је све то ускраћено. Тешко му пада одвојеност од породице као и нама што је сваким даном све теже. Слађан је, са друге стране, имао много, много пријатеља Албанаца", каже Сузана.

Њен супруг се у разговорима, каже, не жали на услове у затвору, услови су исти као и за све друге притворенике. На страну је његово тешко здравствено стање.

"Ми кад се жалимо путем медија, њега зову на разговор, или, када ми одемо у посету, дође заменик директора, и онда каже како ми медијима дајемо информације које нису тачне. Ми му кажемо да се не жалимо на чуваре, него се жалимо на лекаре, на здравствени третман. Они у затвору имају амбуланту, али, кад је Слађан тражио неке лекове, рекли су му да немају надлежност, него мора да се пише министарству здравља у Приштини. Затворска управа нема надлежност над амбулантом, и онда је закључак – пиши пропало", каже Сузана. 

Од хапшења Слађана живот породице се, наставља наша саговорница, из корена променио.

"Тешко је, све је тешко. И финансијски је тешко, јесте да адвоката плаћа канцеларија, али, само за одлазак у затвор у Подујево, у посете, треба нам 50 евра за такси, а другачије не може да се оде. А где су други трошкови. Шта нам друго преостаје него борба. Изродили смо троје деце, школовали, сад кад је требало да живимо нормално, као људи, да се играмо са унучићима, све нам се ово дешава. Ташко за децу, тешко за мене, деца везана за њега, стална патња, сузе, бол, непроспаване ноћи, мука једна. Како веровати да њега ухапсе, ни у лудилу не бисмо то помислили", каже Сузана.

Њен супруг рођен је у селу Невољане код Вучитрна, ту је завршио школу, средњу у Вучитрну. Узели су се 1989, 1990-те добили прву ћерку, после још сина и ћерку, 1998. почео је да ради у полицији, 1999. године протерани су из Невољана у Северну Митровицу. Одлазак из села, каже Сузана, Слађану је јако тешко пао. Породичну кућу запалили су му 15. јуна 1999. године, пар сати пошто је породица отишла из села. До данас Трајковићи нису продали ни комад имовине на Косову.

"Нити планирамо нити помишљамо да одемо са Косова. Ово је за нас пре свега тешка психолошка борба, тешки притисак на нас, али, отићи не можемо нити хоћемо. Ми одавде не идемо", речи су Сузане.

Слађан никада, наставља супруга, није имао ни најмањи сукоб са законом.  

"Ово што сваког дана осећамо јесте та немоћ, да је човек невин у затвору а да ништа не можемо да учинимо нити да променимо. Писали смо ћерка и ја стотине писама, и амбасадама, и америчкој и енглеској, и свим другим у Приштини. Писала сам Еулексу, Кфору, писала сам Куртију, навела да је мој супруг и њега обезбеђивао кад је долазио у Митровицу, одговора нема. Разговарала сам и са Лајчаком. Кад сам ушла код њега рекао је да ће видети шта може да уради са тим што Слађан не добија таблете. Рекла сам му: `Ако ти не можеш шта да урадиш – ко може`, и још, "нама не требају таблете, нама треба да човек дође кући, њему је живот угрожен", наставља Сузана.