Лица ухапшених Срба: Ништа не боли као кад ти брат, крв твоја, невин страда

"Ништа не боли као кад ти брат, рођени, твоја крв, најрођенији кога имаш и који ти је остао, невин страда и невин лежи у затвору. Не дао Бог ту бол, ту патњу ником на свету, ни највећем душманину", прича за РТ Балкан Милић Бачевић (54) брат Светомира Бачевића (59) који је ухапшен 2020. године и кога је Основни суд у  Приштини осуђдио на пет година затвора због наводног "ратног злочина" на Косову.

У оптужници по којој је Светомир осуђен, наведено је да је осумњичени јула – августа 1998. године у селу Бело Поље "као таоце узео Албанце Т. К. и Р. К", да је "пуцао на њихову кућу у коју је ушао и оштетио им ствари", да је са "пиштољем у руци понижавао Т. К. у центру села" из ког су "дан касније Т. К. и Р. К. спасени".

Септембра 2022. године, по изрицању пресуде Бачевићу, Канцеларија за Косово и Метохију саопштила је да је "Бачевић осуђен због киднаповања комшинице иако је оштећена страна изјавила да Бачевића не познаје и да он није особао која ју је одвела из куће".

"Ради се о скандалозној одлуци суда, јер кривица Бачевића није доказана. Уколико међународна заједница допусти овакве пресуде, јасно је да ће у том случају било ко од Срба који се буде нашао на оптуженичкој клупи за наводно и од стране сведока негирано кривично дело, већ унапред бити осуђен", саопштила је тада Канцеларија.

Пресуду Бачевићу убрзо је потврдио и Апелациони суд и он је тренутно у затвору а адвокат Дејан А. Васић, Светомиров бранилац, ових дана поднео је косовском Врховном суду захтев за ванредно ублажавање казне због веома лошег здравственог стања Бачевића.

Васић је навео да је крајем јула добио очајнички позив породице Бачевића у ком су затражили његов премештај на болничко лечење у Приштини. Бачевић је затим прегледан, међутим, није задржан на болничком лечењу.

Суђење његовом брату било је, прича Милић, тешка неправда. Албанка, главни сведок оптужнице, оштећена, на суду је и у истрази више пута изјавила да је нико није малтретирао, Светомира није препознала ни на фотографијама.

"Та сведокиња, оштећена, жена коју је наводно киднаповао мој брат, две године су чекали да дође из Аустрије где сад живи, ишли су код ње кући, однели су слике, питали је може ли да препозна оптуженог, рекла је - 'Овај човек није'.  Па су пред њу током истраге ставили две слике, није никог препознала, па су ставили и само Светомирову слику пред њу, није га препознала, рекла је – 'Ако је ко за своју веру, ја сам, али, овај човек није долазио код мене, и мене нико није малтретирао нити тукао, не разумем српски, не знам што су дошли тог дана и шта су тада говорили'. Тако је жена дословце рекла. Кад је било на суђењу, тужилац је рекао – 'Он је', она је рекла – 'Није он, људи ја имам децу нећу да се грешим', прича Милић.

Наш саговорник објашњава шта се у ствари догодило:

"У Белом Пољу имали смо три куће албанске. Те 1998. године припадници УЧК киднаповали су са њиве комшију Велизара Стошића, и отишли су, супруга Велизарова, на жалост сада покојна, и син њихов, и он сада покојни, и ћерка њихова Слађана код тих Албанаца, то је био старији брачни пар, да моле, да оде неко од њих у село Љођа да пусте тог Велизара. Ја сам водио Слађану у суд кад је био поступак за брата, да оде да сведочи шта је стварно било. Слађана је рекла који дан се то десило, који месец, она чува и исечак из новина где пише да су ишли код комшија Албанаца да моле да неко оде до села Љођа да тамо моли да пусте Велизара. Велизар је после мртав нађен код Радоњићког језера, са осталим побијеним Србима. Њега су препознали по неким металним шипкама које је имао уграђене после једног удеса који је преживео. Знамо да су га везали бодљикавом жицом и трактором одвукли 24 километра до тог језера, и да је жив био до тамо", прича Милић.

И иако је главна сведокиња испричала да је нико није малтретирао нити тукао, иако није препознала Светомира, Милићев брат осуђен је на пет година затвора, без икаквих доказа.

Бачевићи, старином родом из села Бело Поље код Пећи,  од јуна 1999. године живели су као расељена лица у Горњем Милановцу. Кад су 1999. године избегли из Метохије, у Белом Пољу остало им је читаво домаћинство, кућа, други објекти, четири хектара земље.

Убрзо после рата, Светомирови и Милићеви родитељи вратили су се у Гораждевац под шатор, да буду ближе свом селу. Милић је био међу првим Србима који су после рата крстили децу у Пећкој патријаршији. Током 4. марта 2004. године и мартовског погрома, на Косову се уз оца затекао и Светомир.

"Староседеоци смо у Белом Пољу, генерацијама доле, једна од старијих породица. Наши су били у Гораждевцу прво, а онда су се преселили у Бело Поље", прича Милић.

Светомир је ухапшен крајем децембра 2020. године када је из Белог Поља, са старијим братом отишао у Пећ код нотара. Ухапшен је у згради општине и одведен у полицијску станицу. 

"И брат и ја, и старији брат, годинама смо, веома често путовали на Косово да обиђемо родитеље, отац је после преминуо, управо на дан кад је Косово прогласило независност. Убрзо по повратку на Косово, 2000. година је била, а отуда нас је, с пуном одговорношћу кажем, истерао Кфор, отишао сам до родне куће. Била су два кфоровца са мном, нисам могао да верујем својим очима, куће није било, све су однели... Затекао сам тада неке људе како са једне гомиле товаре нешто мало цигли што је остало од наше куће, кад су ме видели, кренули су крамповима на мене. Знам и чија је кућа прављена од наше цигле, наше имовине. Кад сам све то видео својим очима, иако сам тада био млад човек, ноге су ме издале, поклекао сам. Био је то април 2000. године, молио сам онда те људе из Кфора да ме одведу у Пећку патријаршију да све то пријавим. Док смо ишли у оклопним колима, они су нас пратили“, прича Милић Бачевић.

На плодној метохијској земљи, Бачевићи су сејали жито, били имућна, добростојећа породица.

"До 2010. сејали смо пшеницу, последње године, те 2010. док сам чекао комбајн за жетву, пустили су ми 300 оваца у њиву презреле пшенице Пропаст једна. Ја кренем тамо, мој тетак трчи за мном и виче – 'Не Милићу, ударићеш тамо на беду'... Од тада нисам више тамо сејао пшеницу, продао сам ту њиву, нисам више могао да издржим", прича Милић.

Светомир нема породицу, није се женио. Милић прича, Светомир је 1984. године пуштен из тадашње ЈНА, после тешке прехладе, упале плућа, добио је астму. Здравствени проблеми које Светомир има сада вуку корене из тог времена.

"То је огроман проблем. Кумили смо и молили и ми и адвокат, слали молбу да мог брата пошаљу на болничко лечење, нису то прихватили. Рекли да је брат, наводно то одбио, као 'неће да буде везан у болници', Светомир, кад смо се чули телефоном, рекао ми је да то није истина, како неће у болницу. Под температуром је, не може да стоји на ногама", прича Милић.

И, сад је, наставља Милић, један проблем је Светомирова болест, тешко стање, други је што човек невин лежи у затвору.

"Ништа горе на свету него кад недужн човек страда. Не страда само он него и његова породица, сви ми. Како нам је, то ја не могу описати. Не само ми, него и Албанци, наши комшије знају да он није крив, да ништа није учинио. Кад ми је умро старији брат, дошли су и Албанци да нам изјаве саучешће. Рекли су нам тада да нас знају као добру кућу, јер, ми смо само помагали, никад се ни о кога нисмо огрешили, ником одмагали. Звали су мог оца да им буде кум", причао Милић и тешкој невољи која је задесила Бачевиће.

И још се сећа:

"Један Бошњак је, кад су се родитељи вратили су село, у ноћ, криомице, иза поноћи, да га нико не види долазио у нашу кућу, доносио храну мојим родитељима... А то је радио зато што су то моји родитељи, зато што је то наша породица заслужила. И Светомир је годинама после рата ишао на Косово, стално се враћао, зато што је знао, зато што је био уверен да није крив и да се ни о кога није огрешио", каже Милић.