15. август: Дан када су Срби победили и Турке и Аустроугаре

Битка на Мишару вођена је између српске устаничке војске, под командом Карађорђа, и турске војске на истоименом брду код Шапца. Битка је отпочела 13. августа, а завршила два дана касније, 15. августа 1806. Била је то једна од највећих битака које су водили устаници током Првог српског устанка и једна од највећих и најсудбоноснијих битака српске историје, која се неретко пореди и са Битком на Косовом пољу.

На исти дан, 15. августа 1914, започела је и Церска битка, која је означила прву победу Срба и прву победу савезника у наступајућем Светском рату, и потпуни пораз аустроугарских трупа.

Између ове две велике битке могу се повући неке паралеле. Турска војска је 1806. кренула да угуши народну буну, аустроугарска војска је отпочела казнену експедицију против Србије, очекујући брзу и лаку победу. Србија је требало да нестане са географских мапа. У оба случаја, нападачи су били надмоћни, и у људству и у наоружању.

Српске победе у обе битке биле су неочекиване, а њихов исход је пренеразио велике силе. Устанак који је предводио Карађорђе престао је да буде само мала народна буна, Церска битка је показала да Србија располаже озбиљном и добро увежбаном војском, која ће се жестоко борити за слободу.

Догађаји дубоко урезани у народну свест

Бој на Мишару опевао је слепи народни певач Филип Вишњић у истоименој народној епској песми, док ју је руски сликар Афанасиј Иванович Шелоумов овековечио монументалном композицијом уља на платну.

Битка на Церу инспирисала је композитора Станислава Биничког да напише патриотску песму "Марш на Дрину". Убрзо после битке, Бинички је написао овај марш, који је посветио свом команданту, пуковнику Миливоју Стојановићу Брки, који је погинуо нешто касније, током Колубарске битке. Југословенски ратни филм назван "Марш на Дрину" снимљен је 1964. године.

Ово је, све до данас, остала најтачнија и најузбудљивија екранизација Церске битке. Најнетачнију екранизацију представља филм "Свети Георгије убива аждаху", у коме се ни топографија ни радња не поклапају са стварним током битке.

Вреди се зато подсетити на ова два велика историјска догађаја, који су се дубоко урезали у историју и народну свест Срба, у памћење околних народа, па и у историју великих сила, пре свега Турског царства и Аустроугарске.  

Француски инструктори помажу турским јаничарима

На наговор француског императора, "малог Корзиканца" Наполеона Бонапарте, 1806. турска Порта одлучила је да оконча српски устанак. Ратне планове за инвазију разрадили су француски официри.

На турској страни је учествовала и француска артиљерија, као и инструктори, придодати турској војсци. Турска војска је требало да изврши концентричне нападе на устаничку територију, крећући се ка Београду у три колоне.

Српски тријумф у Боју на Мишару избацио је Србију у вртлог европске политике у коме се и данас врти, тврде историчари. Када је на пољу близу Шапца 7.000 српских устаника до ногу потукло око 40.000 најфанатичнијих турских војника, стварање српске државе постало је сасвим извесно. Велике силе тада шаљу "на терен" своје представнике да "мрсе балканско клупко".

Како је 2013. за "Вечерње новости" изјавио војни историчар Бранко Богдановић: "Све се преокренуло када су европски обавештајци са Мишара јавили да устаници нису гомила наоружаних сељака, већ организована војна сила, која је, под командом Карађорђа, користећи европске технике и тактику ратовања, до ногу потукла трупе чувеног Сулејман паше Скопљака."

Како каже Богдановић, после битке пронађени су мртви француски артиљерци, које је "Наполеон послао у помоћ Турцима, сматрајући Турску савезником у походу на Русију."

"Карађорђе," наставља историчар, "који је непосредно пре затражио помоћ од Наполеона, веома се разочарао када је после битке видео мртве француске војнике међу јаничарима. Још више се разочарао Наполеон, који је планирао да преко Србије са својим трупама крене на Русију. Схватио је да би га то исувише коштало и одгодио је план", изјавио је Богдановић. Историја се, изгледа, понавља.

Иначе, забележено је да је током артиљеријске паљбе из топова једна граната пала поред Карађорђевих ногу. Граната није експлодирала, а он ју је одгурнуо ногом.

Модерни стил ратовања

Напад турских трупа почео је 13. августа: "Била је то највећа битка Срба и Турака после Косова, у којој је победу однело око 5.000 српских пешака и 2.000 коњаника, са два топа и једним мерзером. Њихове положаје нападало је око 40.000 хиљада аскера, са снажном артиљеријском подршком", рекао је Богдановић.

Историчари напомињу да су с друге стране реке Саве Аустријанци помно пратили ток Боја на Мишару. У близини бојног поља налазио се и аустријски тим хроничара који су бележили ток битке. "Захваљујући њима, данас знамо како су Срби добили ову битку", додаје Богдановић.

На изненађење аустријских посматрача, Срби нису применили уобичајену герилску тактику, већ су из шанца, подигнутог према плану Карађорђа, испаљивали плотун за плотуном. Јуриш турске коњице је пропао када су коњи почели да упадају у замке - "вучје јаме", којима су устаници окружили утврђење.

Ипак, неки коњаници су стигли до палисада шанца, где их је сачекало зашиљено коље. Тада је Турке са крила напала српска коњица, која се по Карађорђевом наређењу крила у шуми.

Како наставља Богдановић: "Када су Турци упали у Карађорђеву замку, на збијену масу турских аскера силовито је налетело једно крило српске коњице. Друго је сасекло турску артиљерију и натерало турски штаб у бекство. Карађорђева замка била је пример врхунске војне вештине, која је изненадила европске војсковође. Од тог тренутка, они су почели озбиљно да се интересују за Србију, што је значило да политички калкулишу и покушавају да управљају судбином устаничке државе. До данас се све то суштински није много променило."

Иначе, како многи сматрају, положај шанца био је пресудан за ову српску победу. Избор места и план за шанац начинио је сам Карађорђе. Шанац је 1848. године обишао историчар Јанко Шафарик и веома детаљно описао оно шта је тамо затекао.

Од шанца данас није остало ни трага.

"Рођендански поклон" од "узгајивача свиња"

Петнаестог августа 1914. тешко су поражене аустроугарске трупе под командом генерала Оскара Поћорека. Поћорек је био артиљеријски генерал, врховни заповедник Балканске војске Аустроугарске и војни гувернер Босне и Херцеговине. У тренутку када је убијен Франц Фердинанд, Поћорек се налазио са њим у колима.

Поћорек је у овом походу очекивао лаку победу. Забележено је да је Србе с презиром називао "узгајивачима свиња."

Јединице аустроугарске Балканске армије прешле су Дрину 12. августа. Победа је, према замисли Поћорека, требало да буде рођендански поклон за Франца Јозефа, "цара Аустрије и краља Угарске", који је био 18. августа и обележаван је као државни празник. Уместо тога, "лака и очекивана победа" претворила се у срамотан и болан пораз.

Аустроугарска је располагала са снагама од око 200.000 људи, што је било више него што је Србија у том тренутку могла да мобилише. Осим тога, Србија тада није производила чак ни пушке, а оскудевала је и залихама артиљеријске муниције, које је после Балканских ратова тек почела да попуњава.

Премоћ је и у овом случају апсолутно била на страни нападача.

Народ који неустрашиво ратује за своју слободу

Поћорековој казненој експедицији супротставиће се трупе којима је командовао генерал Степа Степановић, са 185.000 лоше опремљених војника. На страни српске војске било је ратно искуство из Балканских ратова.

Аустријске трупе прелазе Дрину и заузимају Лозницу 12. августа, ускоро и Шабац. Образује се линија фронта дугачка око 160 километара. Пресудна битка догодила се код села Текериш, на падинама планине Цер.

У усиљеном маршу дугом преко 40 километара, делови Комбиноване дивизије наилазе на трупе Аустроугарске у ноћи 15. августа, код села Текериш. Тако започиње Церска битка.

Борбе су вођене и прса у прса, измењујући се са артиљеријским дуелима. Двадесетог августа почиње бекство Аустроугара ка Дрини. У поподневним сатима 24. августа српске трупе избиле су на Саву, чиме су Поћорекове снаге потпуно поражене.

Трупе Аустроугарске починиле су тада, на простору Мачве и Поцерја, бестијалне злочине према цивилном становништву. Пропаганда званичног Беча говорила је о "цивилизаторској мисији Аустроугарске у рату против Срба."

Победа Срба 1914, као и исход Битке на Мишару, запрепастила је војне кругове у Бечу.

У очима савезника, углед Србије је значајно порастао. Србија је престала да буде само "једна од егзотичних балканских земаља", а Срби су се доказали као народ који неустрашиво ратује за своју слободу.