РТ Балкан анализа Атинске декларације: На Западу ништа ново, осим "хитне политичке потребе"

Атинска декларација само је афирмација политичких ставова ЕУ према Украјини и питању проширења, али суштински не доноси ништа ново, сматрају аналитичари.

Двадесет година након самита у Солуну, који је потврдио европску перспективу земаља Западног Балкана, чини се да је од Европе остала само - перспектива, и то прилично магловита. 

Иако се од декларације као документа који нема обавезујући карактер није очекивало превише, пада у очи да су у првом плану осуда Русије и подршка Украјини - мада без помињања санкција Русији, за шта се, према сазнањима РТ Балкан, изборила српска делегација у Атини. 

Та борба није била једноставна, ако се има у виду да је један од главних циљева овог, по оценама многих прилично необичног скупа и формата, био да се Србија приволи да пређе на "праву" - читај: западну - страну, када је у питању однос према Русији. 

Као мала победа може да се посматра и решење у преамбули, у коме нема никаквих индиција о државама и припадности државама, што је у складу са статусом тзв. Косова.

"'Косово' је тамо учествовало у складу са официјелним статусом који има, а то је 'ентитет под протекторатом УН'. Због тога нема одредница премијер кога, чега. И друго, тамо док су седели, сви су били представљени именом. Не само зато што га Грчка не признаје, већ зато што 'Косово' нема статус државе и тамо је учествовало само по основу третмана у ЕУ - као балканска шесторка како они то зову, а ми кажемо пет + један", истиче за РТ Балкан дипломата Зоран Миливојевић. 

Политичка декларација 

У Атинској декларацији реч је, пре свега, о изношењу политичких ставова, а интерес ЕУ је био да обележавањем двадесетогодишњице Солунског самита на неки начин понови обећање о европској перспективи Западног Балкана, каже Миливојевић. Он напомиње да је у питању одлазећа гарнитура у ЕУ, која је имала интерес да и на тај начин обележи своје владање протеклих пет година.

"Нова ствар је што су додате Украјина и Молдавија, које су добиле статус кандидата и тиме ЕУ даје до знања да се враћа својој источној политици. То је био смисао, да се све то заједно афирмише и зато су биле позване и неке земље са стране – Румунија, Бугарска, Хрватска – да се прошири круг и да се манифестује подршка томе", сматра наш саговорник.

Он истиче да главни део декларације чини афирмација политике и интереса ЕУ у вези са Украјином, али додаје да "ту нема ничег новог". За Србију је, по његовим речима, од највеће важности афирмација принципа поштовања суверенитета и територијалног интегритета, што је потврдио и грчки премијер Мицотакис, а и Зеленски "јер и њима треба тај принцип".

"Дакле, за нас је то најважније, поготову позивање на Повељу УН. Јер сви ови који су то потписали, на неки начин стоје иза тог принципа, тако да ми можемо сутра и на то да се позивамо када је реч о 'Косову'. И Курти је то потписао, али је потписао у својству ентитета и у том смислу нам то одговара", објашњава наш саговорник.

Креатори санкција против Глобалног југа

Важно је, сматра Миливојевић, што је Србија одбила оно што се коси са њеним државним и националним интересима, а то су санкције Русији, чиме је председник Србије послао поруку свима да остаје на тој позицији и да нема промене става. 

"Важно је и да је српски став уважен без великих притисака, што говори да су ипак имали у виду реалполитику и да се ипак уважава да треба водити рачуна  о Србији, о њеним ставовима, јер се без тога не може", прецизира. 

Инсистирање на увођењу санкција је "хитна политичка потреба Запада", оцењује за РТ Балкан некадашњи шеф наше дипломатије Владислав Јовановић и објашњава да се то не чини само због тога што је Србија једина европска земља која се супротставља "присвојеном праву Америке и ЕУ да саме уводе најоштрије економске и сваке друге санкције против друге чланице УН - чак и против сталног члана СБ УН - него то не може да наиђе на одзив ни код других земаља ван Европе".

"За те земље, које уводе санкције Русији, поражавајуће је сазнање, које они вероватно нису очекивали, да ће њихова економска и друга ратоборна политика да наиђе на неодобравање на целом Глобалном југу", истиче Јовановић.

Он каже да то не одговара западној пројекцији ствари, те да то нису предвидели када су правили стратегију изазивања Русије и њеног увођења у сукоб у Украјини.

"То је за њих проблем број један: навести – кроз ову шаренолику вечеру чудног састава, још чудније временске журбе да се то организује – да се Србија коначно стави на страну непријатељских држава према Русији – земљи која јој је историјски била и сада је најближа као могући дипломатски и политички ослонац. То је та журба и одавање слабости монолитног Запада, јер без Србије на својој страни, као непријатељске према Русији, не могу да очекују да ће то да ураде са другим земљама Глобалног југа, које увек могу да се позову на пример Србије и да из тога извлаче аргумент", објашњава наш саговорник. 

Европска (без)перспектива

Што се тиче европске перспективе, у односу на Солунски самит из 2003, Миливојевић наводи да до данас нема великих новости, осим што су Србија и Црна Гора у процесу преговора о придруживању и што "има неких кандидата".

"Није дошло ни до каквог проширења, при чему проширење и даље остаје отворена тема за убудуће. Евентуално ће Молдавија и Украјина добити датум за почетак преговора до краја године", сматра Миливојевић.

Владислав Јовановић додаје и да се и из састава скупа и формата догађаја видело шта је заправо циљ и политичка потреба. 

"Ту су се неочекивано нашле особе/државе које нису у најбољим односима са Србијом, рецимо хрватски премијер Андреј Пленковић, али и председник Украјине који нема никакве везе са балканским чвором или са КиМ, ни са кандидатуром преосталих балканских земаља за чланство у ЕУ. Једина могућа веза, мада врло натегнута и вештачка, била би да је, ето, и Украјина позвана да постане чланица", каже Јовановић.