Јована Папан у "Релативизацији": Исполитизовали смо трагедију у "Рибникару"

Гошћа Љиљане Смајловић у 41. епизоди емисије "Релативизација" је Јована Папан, психодинамски коуч у едукацији, новинарка и уредница, која води Инстаграм профил Родитељство без гриже савести.

Шта смо погрешно урадили после трагедије у ОШ "Владислав Рибникар", пита се ауторка емисије.

"Непотребно смо исполитизовали цео догађај и обрадили га на деструктиван, уместо на конструктиван начин. Поларизовано друштво је наставило да користи такву ситуацију не да би решило проблем, већ за своју агенду", сматра Папан, истичући да се након те трагедије "сналазило у ходу и без стратегије".

Због свега тога, додаје, истина је остала мање битна, а никад се у школску годину није улазило са мање ентузијазма него сад. 

"Свако дете које је ишло у 'Рибникар' је мала медијска кућа која нешто шаље у етар и то се брзо закотрља. Сваки родитељ у Србији је један мали медиј који шири своје ставове. То је какофонија у коју улећу и званични медији, који раде сензационалистички. Тако се ствара и одржава узнемиреност која доноси пажњу и гледаност", објашњава гошћа емисије.

Глас родитеља жртава је био јак у Београду, али не и у Младеновцу

Од седамдесетих се у свету учетворостручио број масовних убица, што се повезује са експанзијом масовних медија, наводи Папан.

"То је перформативни чин који захтева публику и профил таквог убице жели да буде славан и запамћен по нечему грозном и страшном. Стално понављање и памћење лика и имена је награђивање тог чина, јер је то део његовог мотива", каже Папан.

Додаје да су Американци због тога променили приступ и одлучили да се баве феноменом убиства, а не ликом самог убице, али оцењује да је то данас тешко, јер су медији ван контроле.

"У првим данима после злочина већ је постојало на хиљаде профила где се убица из 'Рибникара' глорификовао и величао. Ту нема никакве контроле, одрасли тешко могу да знају шта се ту дешава", подсећа. 

Али код Американаца је, упркос промени приступа, све више масовних убица, примећује Смајловић.

Део проблема је у томе што деца знају да могу да прођу некажњено, сматра Папан. Наводи и да су после трагедије у "Рибникару" друга деца питала родитеље "да ли то значи да сада свако може да дође у школу и да убија".

По њеним речима, за такве тешке злочине требало би смањити праг кривичне одговорности, што би могло да има превентивну улогу.

Напомиње и да јој се чини да је глас родитеља жртава у Београду био доста јак, али не и родитеља жртава у Младеновцу.

За разлику од Србије, у Норвешкој постоји веће поверење у систем 

У данима након трагедија у Београду и Младеновцу, често се чуло подсећање и поређење са Норвешком, која је имала такво искуство са Брејвиком.

"Код њих је било доста те дисциплине медија и обавештености како те догађаје третирати, како такво понашање не би било охрабривано. Постојало је и веће поверење у систем и дисциплина у ономе што власт одлучи", примећује Папан.

Разлика је у политичком консензусу, додаје Смајловић, јер се људи код нас расправљају да ли је систем заказао, иако је у школи у тренутку трагедије све функционисало. У Норвешкој се испоставило да је све у систему заказало, као и да је Брејвик пре тога био члан десне опозиционе странке. Ипак, владајући лабуристи су рекли да неће користити тај случај за политичка оптуживања опозиције, а опозиција није оптужила владајућу странку да је крива за масакр и Норвешка је успела да сачува политичку стабилност. 

"Код нас је слабија емоционална регулација, бурно реагујемо, рационалност се код нас сматра лошом у таквим ситуацијама", наводи Папан.

Оцењује да је захтев да се одузму неке националне фреквенције политичка манипулација и да не верује да онај ко то каже заиста мисли да ће тиме да реши проблем.

"Одрасли морају да буду спремни да прихвате ту лошу страну људске природе. Ако ми жмуримо, нећемо моћи да то обуздамо код себе, нити да своје дете учимо да доноси добре одлуке", упозорава гошћа емисије. 

По њеној оцени, "у Србији се деца презаштићују".

"Дете има страх од живота, јер се начин на који мајка доживљава свет и претерана брига пресликавају на дете које је и само несигурно и уплашено", закључује Папан.