Милан Гулић у "Релативизацији": Прихватљиво је све што иде у прилог русофобији на Западу

У 45. епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић разговарала је с историчарем Миланом Гулићем (Задар, 1985), стручним сарадником Института за савремену историју у Београду, о овацијама у канадском парламенту некадашњем украјинском нацисти, злоупотреби историје у политичке сврхе, русофобији, али и о ономе шта је Србија добила уједињењем Јужних Словена у јединствену државу 1918. године.

"Дочек нацисте Јарослава Хунке у канадском парламенту, уз овације парламентараца, је пример злоупотребе историје у корист тренутног политичког интереса. Уколико се геостратешки или други циљеви великих сила са Запада поклапају с онима који имају такву иконографију, може се зажмурити и на припадника СС дивизије из Галиције", истакао је Гулић на почетку разговора.

Додао је да се исто тако жмурило и на маршеве нациста у Украјини пре овог рата, на оно што се ради у прибалтичким државама, где такође марширају симпатизери бивших нацистичких или пронацистичких формација, па чак и нека дешавања на нашем простору.

"Обележавање комеморације у Блајбургу је забрањено тек прошле године, а одржава се више од пола века. Дакле толерисано је и то кокетирање с усташтвом у Хрватској", подсетио је Гулић.

На Западу је изразито заступљена русофобија

Коментаришући изјаву премијера Канаде Џастина Трудоа да је све ово страшно, али да се сада мора спречити руски председник Владимир Путин да ово искористи у своје пропагандне сврхе, подсетио је да је на Западу врло заступљена страшна русофобија у центрима моћи и најјачим медијима. Уосталом, канадским парламентарцима је било довољно што су чули да се Хунка борио против Руса да крену с овацијама.

"Врло јасно какве везе има Путин с тим јер од првог момента Русија наводи денацификацију као оправдање за улазак у Украјину. Чињеница да је неко припадао одређеној нацистичкој организацији, довољно говори о томе да је недопустиво да се таквом појединцу аплаудира у парламенту у 21. веку", рекао је гост Љиљане Смајловић.

Упитан о упливу историчара у дневну политику, односно о томе како подржавају одређене наративе, као нпр. русофобију, рекао је да историчари који су политички ангажовани често свој поглед према историји градирају према свом политичком или дневно-политиком мишљењу.

Русофобија личи на оно што је рађено Србима деведесетих

Русофобија која долази и из кругова историчара подсетила га је на оно што је рађено српском народу деведесетих година, па и после двехиљадитих, где су Срби били народ који је требало да замени Немце као геноцидне, криве за све. И у тој причи су поједини историчари обавили значајан посао. Пример тога је сумануто дословно стављање везе између чина Гаврила Принципа из 1914. године и догађаја у Сребреници.

"Не знам ни како човек у кафани може да повеже ове две ствари а камоли историчар учен да такве паралеле не прави. Међутим, далеко је опасније и проблематичније када ви у српском научном часопису, на ћирилици врло питким језиком од стручњака из Прага добијете информацију да је рат Албанаца на Косову и Метохији у другој половини деведесетих био националноослободилачки, а не терористички – извините, ОВК је и са становишта Запада, додуше формално, препозната као терористичка организација", упозорио је гост "Релативизације".

Не слаже се са честим коментарима у јавности да је српски народ много изгубио уласком у Југославију 1918. године.

Југославија није била грешка за Србију

"Јужнословенску државу не можете посматрати као грешку јер је у том тренутку то био најбољи могући резултат, дакле када је у историји српски народ успео да оствари све своје ратне циљеве ако не тада, и заиста да их оствари имало преко тога", рекао је Гулић и истакао да проблеми које смо добили деведесетих година не проистичу ни у једном сегменту из чина југословенског уједињења већ из концепције југословенске државе након Другог светског рата.

"Ако говоримо о нечему да је грешка, никад не бих рекао да је то 1918, али бих рекао да је то 1945. јер границе које су тада утврђене данас су нам међудржавне границе. Оно што ми данас знамо да се догодило, нисмо знали 1918, ни елита која носи југословенско уједињење ни главни протагонисти тог уједињења. Ипак, можда смо 1945. могли да знамо после Независне Државе Хрватске", сматра историчар.

Поновио је да се не може одржати теза да је Југославија грешка јер би испало да су људи узалуд патили и страдали зарад ње. Територија је увећана, уважавани смо као савезници, уосталом Југославија је била проширена Србија.

"Створена је држава која је проширена Србија, ако погледате знамења, како је утемељена војска, да је то српска династија, од 40 и нешто влада само је једну саставио Словенац, та држава је утемељена на традицији Краљевине Србије и питање је колико дуго би опстала да нису дошли фашистички и нацистички тенкови. Они су је срушили, није се рушила изнутра. Али наравно да је било политичких нестабилности и сукоба", закључио је гост Љиљане Смајловић.