"Мали милош": Ватрена подршка пешадијским и специјалним јединицама

Током протекле две деценије процес модернизације многобројних оружаних снага у свету обележило је интензивно увођење различитих роботизованих беспосадних платформи у оперативну употребу.

Иако делује да се највише пажње посвећује беспилотним летелицама и дроновима, јер се тако чувају животи чланова посаде, али и наносе значајни губици непријатељу, свакако се води рачуна и о копненој војсци.

Стога су земље попут Руске Федерације, Сједињених Америчких Држава, Народне Републике Кине, Велике Британије и Индије развиле различита беспосадна земаљска возила (Unmanned Ground Vehicle, UGV), већих и мањих димензија.

Међу овим државама је и Република Србија, која се, поред беспосадних ваздухоплова, може похвалити и домаћом даљински контролисаном беспосадном земаљском платформом "милош", боље познатом по надимку "мали милош" како би се разликовао од истоименог борбеног оклопног возила М16.

Реч је о пројекту Војнотехничког института (ВТИ) из Београда, у чијој завршној фази и производњи учествује и компанија "Прва петолетка-наменска" из Трстеника.

Развој "малог милоша" покренут је 2016. године и то на основу искустава и позитивних резултата које је остварила прва таква платформа домаће производње, позната као "милица".

Први примерак основне верзије "малог милоша" представљен је јавности током међународног сајма наоружања и војне опреме "Партнер" 2017. године. Процењује се да је до данас произведено 15 примерака, који се налази у оперативној употреби Војске Србије.

Техичко-тактичке карактеристике "малог милоша"

Даљински управљана беспосадна платформа (ДУБП) "милош" (понекад означена и као "милош н", тј. "наоружани") првенствено је намењена за пружање непосредне ватрене подршке пешадијским и специјалним јединицама при уништавању и онеспособљавању, појединачних и групних пешадијских циљева на даљинама до 800 метара.

Састоји се од гусеничне шасије и борбене станице (модул), а мала силуета и готово нечујан мотор омогућавају тихо кретање и мању вероватноћу уочавања током приласка непријатељу.

Дужина овог ДУБП-а износи 1.725 мм, ширина 770 мм, висина 950 мм, док је укупна тежина  620 килограма. "Мали милош" има електронски погон, па његов "нечујни" мотор напаја комплет батерија, за чију допуну се користи пуњач, а платформа је опремљена и системом за надзор нивоа снаге батерије и напона.

Максимална брзина кретања је 7 километара на сат, уз могућност савладавања нагиба од 57,7 одсто, бочног нагиба од 46,6 процената, вертикалних препрека висине до 200 мм и ровова (тј. канала) ширине до 250 мм. Такође, "мали милош" се може покретати у опсегу од 360 степени по правцу и то брзинама до 20 степени у секунди, односно од -5 до +45 степени по елевацији (само борбени модул), брзинама до 10 степени у секунди.

Због малих димензија, може пролазити кроз врата стандардне величине (око 800 мм) што га чини способним за обављање задатака унутар грађевина и олакшава процес транспорта до жељене локације, помоћу различитих возила. Степен балистичке заштите је еквивалентан нивоу 1 по стандарду "СТАНАГ 4569" и може издржати поготке муниције у калибру 7,62х51 мм и 5,56х45 мм.

Као што се може закључити из пуног назива овог средства, управљање се врши даљински бежично са безбедног положаја и то путем фиксног контролног уређаја унутар командног возила или преносног уређаја, на максималној удаљености од два километра, а радна аутономија је један сат.

Уређај за управљање има једноставан програм, са интегрисаним системом управљања ватром, па захтева једног оператера који истовремено контролише кретање, осматрање, нишањење и паљбу.

Борбена станица наоружана је "Заставиним" митраљезом М86 са електроокидачем и комплетом од 500 метака у калибру 7,62х54Р за дејство по циљевима на раздаљинама до 800 м, као и револверским бацачем граната М11 са шест цеви и комплетом од шест граната у калибру 40х46 мм, максималног ефективног домета 375 метара.

Осим наоружања, борбена станица је опремљена и осматрачко-нишанском справом са дневном ЦЦД (Charge-Coupled Device, CCD) камером за откривање циљева на удаљеностима до 1.000 м, термовизијском камером за операције у ноћним и условима смањене видљивости способном за октривање циљева на удаљеностима до 450 м  и ласерским даљиномером домета 2.000 м.

Уз основно верзију ДУБП "милош" намењене за уништавање и онеспсобљавање непријатељских циљева, конструисана је и логистичка варијанта "милош л", која се користи за транспорт хране, воде, муниције и евакуацију рањеника, у мањим одељењима. Кључна разлика модификоване у односу на претходно описану верзију, огледа се у томе да је борбена станица потпуно уклоњена, а уместо ње на гусеничној шасији уграђен је одељак за смештај поменутих ресурса и друге опреме, односно једног рањеника.

Димензије су остале исте, тежина је смањена на 550 кг, уз носивост од 250 кг, док је брзина повећана на 10 км/х, а радна аутономија продужена на три сата. Такође, "милош л" има само две ЦЦД камере (предњу и задњу) са инфрацрвеним светлом за ноћну вожњу, будући да му нису потребне осматрачко-нишанске справе.

Остале варијанте "малог милоша"

Поред описане основне верзије и модификације намењене за логистику, постоје још три варијанте ДУБП "милош" и то: "милош ултралаки", "милош в1" и "милош в2". Све три поменуте платформе су такође намењене за дејство по различитим метама, а разлике у односу на основног "малог милоша" огледају се у димензијама, мобилности и наоружању.

"Милош ултралаки" одликује се по конструкцији заснованој на савременим композитним материјалима, због чега има мањи одраз у инфрацрвеном делу електромагнетног спектра, али и мању укупну тежину од 250 кг. Дужина ове варијанте ДУБП је 1.630 мм, ширина 770 мм, висина 800 мм, док је максимална брзина кретања 15 км/х.

Повећана је и максимална брзина покретања платформе по правцу и борбене станице елевацији на 60 степени у секунди, као и радна аутономија на четири сата. Наоружање је исто као и код основне верзије, а осматрачко нишанска справа састоји се из дневне ЦЦД камере, термовизијске камере и ласерског даљиномера.

"Милош в1" представља нешто већу варијанту, дужине 1.725 мм, ширине 800 мм, висине 960 мм, укупне тежине 670 килограма, са максималном брзином кретања 10 км/х. Повећане димензије и килажа резултат су уградње додатног наоружања на борбену станицу, у виду два ручна ракетна лансера М80 "зоља" у калибру 64 мм, поред већ постојећег митраљеза и бацача граната. Због тога је "милош в1" оспособљен за дејство, не само по пешадијским циљевима, већ и по утврђеним објектима и лакооклопљеним возилима. Максимална брзина покретања платформе по правцу је 45 степени у секунди, борбене станице по елевацији 25 степени у секунди, док радна аутономија износи три сата.

"Милош в2" је највећа верзија ДУБП, дугачка 1.870 мм, широка 960 мм, висока 950 мм, са укупном тежином од 950 килограма, радном аутономијом од четири сата и максималном брзином кретања од 15 км/х.

Осим већих димензија ову варијанту одликује и жиро-стабилисана борбена станица, што омогућава прецизну паљбу док је платформа у покрету. Додатно, "милош в2" опремљен је разорнијим наоружањем будући да се на борбеном модулу налазе тешки митраљез М87 у калибру 12,7х108 мм, ефективног домета 1.500 м, као и ручни ракетни лансер М79 "оса" у калибру 90 мм, домета 350 м за возила, односно 600 м за грађевине.