На главном мосту на Ибру изгубио је оца, на другом мосту и сам је рањен

У немирима надомак главног моста у Косовској Митровици, 17. марта 2004. године, Драган Спасојевић изгубио је оца. Боривоје Спасојевић убијен је те вечери десетину метара од своје куће, снајперским хицем испаљеним из насеља Три солитера.

Четири године раније, на "источном мосту" преко Ибра у Митровици, Драган је тешко рањен. Метак испаљен из калашњикова, за време једног од сукоба на мосту, погодио га је у препону, покидао артерију, а др Јанковић, познати хирург из овдашње болнице, касније је Драгану испричао да је на операционом столу неколико минута био мртав. Међу живе враћен је чудом, пошто доктор није одустајао од реанимације и када се чинило да је све безнадежно.

"Крвљу Спасојевића заливена су оба моста на Ибру. То је цена нашег останка и опстанка овде, наше одлуке да са Косова не одемо, и то по било коју цену. И не само крвљу Спасојевића, него крвљу многих Срба заливена је ова земља, а то - обавезује", каже Спасојевић.

Он додаје:

"Једини мој грех, једини грех овдашњих Срба је што смо чврсто решили да не одемо са Косова. Пошто сам рекао био мртав на операционом столу, како ми је рекао доктор,  испада да сам за Косово већ погинуо, да сам завет кнеза Лазара испунио!"

Од 1999. године и повлачења српске војске и полиције са Косова, затим и доласка међународних снага, на главном мосту на Ибру који спаја, односно раздваја, два дела града, српски и албански, било је више стотина инцидената и сукоба. У тим сукобима више од 250 Срба са севера Косова и Метохије тешко је повређено, само 17. марта двоје је убијено, а број лакше повређених мери се стотинама.

Драган је, као и хиљаде Срба који су остали да живе у Митровици, био сведок свих тешких догађаја, немира, рањавања, разбијених глава, пуцњава.

"По занимању сам грађевински инжењер, могао сам да нађем посао у централној Србији или у иностранству: Америци, Канади, Аустралији, али нисам желео. Једноставно, одлучили смо да останемо. Овде расте моје дете, а уверен сам да ће расти и деца мог детета", рекао је Спасојевић.

За последњих 23 године историја сукоба на главном мосту преко Ибра у Митровици историја је и Спасојевића.

"Сећам се лета 1999. године, оде наша полиција са Косова, наша војска, оде много људи из града, остало је у северном делу града тек можда 700 Срба, људи унезверени ходају улицама, питају – ’Драгане, хоћемо ли остати?’ ’Хоћемо’, одговарао сам, ’наравно да хоћемо’. Убрзо су стигле међународне снаге, није им дуго требало да схвате да је мост чворна тачка у граду. Једино, дуго им је требало да разлуче ко су Срби, а ко Албанци, јер су овде дошли са предубеђењем да су Срби нападачи, а Албанци угрожени који се бране, па су погрешно мислили да северно од Ибра живе - Албанци", прича Драган.

Неколико месеци касније, у сукобима на мосту док су Албанци покушавали да продру у северни део града повређене су 33 особе, међу њима девет француских жандарма, шесторица војника. Три пута су Албанци 9. септембра 1999. године покушавали да се преко главног моста пробију на север града.

Све то својим очима гледао је Драган Спасојевић.
"Није прошло много од повлачења наше полиције, јул је био, седели смо близу моста, у кафићу и неко изненада повика: Ево их! Барем 2.000 Албанаца са оне стране јурнуло је преко моста. Срба је било с ове стране само 200. Туча, мотке, каменице, разбијене главе, али су се вратили назад", присећа се Драган.

У то време међу Србима сазрело је схватање да је мост чворна тачка за опстанак, причао је Драган.

"Рођен сам овде, на Косову, 1971. Од како знам за себе увек је било: не говори гласно српски, пази шта ћеш рећи, куда ћеш проћи… У кући се редовно причало о иреденти, демонстрацијама, сукобима… У школу једне недеље Албанци, друге ми… Почетком 90-их демонстрације, сваког часа долазе вести да је неко убијен или отет, или да је било напада на полицију или војску", прича Драган.

Средином фебруара 2000, после једне кошаркашке утакмице и победе репрезентације Турске, хиљаде Албанаца, присећа се Драган, кренуле су на мост, неки кажу да их је било пар десетина хиљада... удар на мост назвали су "маршем мира". Француски жандарми једва су их зауставили шок бомбама и гуменим мецима.

Страшног 17. марта 2004. док су широм Косова гореле српске куће, пред само вече група Албанаца пробила се преко моста, ушла педесетак метара у северни део града. Тај дан за Спасојевиће завршио се трагично.

"Пуцали су из пиштоља у ваздух, ломили излоге. Овде су се људи брзо организовали: успели су да их врате преко моста. Било је вече када ми је стигла  вест да је хицем из снајпера убијен мој отац. Тај дан био је и остао моја жива рана. Али, ни тада нисмо били сломљени, ни тада нисмо решили да одемо. Јер, ако кренемо да се повлачимо – где ћемо се и хоћемо ли се игде зауставити", каже Спасојевић.

Од 2011. када су снаге РОСУ заузеле Брњак, на мосту је постављена барикада. Стотине Албанаца кренуле су 16. септембра 2011. преко моста. На другој страни било је на стотине Срба. Кфор, Еулекс, Косовска полиција спречили су ескалацију.

Напади су се понављали из године у годину. Сваки окршај на мосту преживљавали су и проживљавали и Спасојевићи.

"Тешко је било све то проживљавати, стрепети и чекати шта ће бити", наставља Драган.

Главни мост преко Ибра требало је, према Бриселском споразуму, да буде отворен 2017. године. До данас, отворене су само пешачке стазе.

Ових дана, док криза на Косову кулминира по ко зна који пут, прети новим немирима, на мосту дежурају италијански карабињери. На једној страни моста, оној албанској, на зидовима су исписани графити којима се велича УЧК, на другој страни, српској, такође графити и порука – "Нема предаје".

Неколико стотина метара од моста, уз шеталиште, код споменика Кнезу Лазару одавно стоји велики билборд са поруком "Јер одавде нема назад".

За Драгана Спасојевића главни мост на Ибру је симбол отпора, симбол права на своју земљу, своју имовину, права да му дете расте у Косовској Митровици, на Косову и Метохији. То и ништа друго.

Историја главног моста на Ибру историја је и Драганове породице, историја његовог живота, историја одрастања његовог дета.

Те две историје овде су, у ствари, нераскидиво везане.