Човек који је стопирао подебљавање границе АВНОЈ-а на Сави и Дунаву: Политичка школа Иштвана Пастора

Када се последњи пут срео са Александром Вучићем, најважнијим сарадником и пријатељем у његовој целокупној политичкој мисији, прекинутој смрћу 30. октобра, председник Савеза војвођанских Мађара

Иштван Пастор је од њега затражио само да ванредни избори не буду 24. децембра, на Бадњи дан римокатолика. Све остало чинило му се да је уређено и усмерено. А то "остало" је, према Вучићевим речима, извлачење српског и мађарског народа из раља сукоба.

Иштван Пастор је преузео вођење највеће странке војвођанских Мађара 2007. године, када су његови најозбиљнији ривали у мађарском гласачком телу прикупљали политичке поене обећавањем територијалне аутономије, која је неминовно морала да води неразумевању са Србима.

Већ на крају трећег мандата на челу странке "ствари" су можда враћене у нормалу, па је Пастор био близу одлуке да функцију препусти неком млађем, када би га вероватно заменио млади функцинер странке Балинт Јухас, доказан у вођењу фондације Просперитати и њеног Програма развоја привреде у Војводини уз подршку мађарске владе.

Одлучио је да се ипак кандидује и, разуме се, победио. Његови критичари из мађарске мањине ово су разумели погрешно: наводно је Пасторова навика да води странку прерасла у потребу да је води.

Добронамернима је, међутим, било јасно да се искусни политичар бринуо за судбину "историјског договора" са Србима, и да му се учинило ризичним да вођење странке препусти другоме пре но што се она дубински навикне на свој најприроднији и у основи најпоштенији став на српској политичкој сцени.

А то је немешање у унутарсрпско питање степена аутономије Војводине.

Искусни председник је искористио преостало време каријере и живота да странку навикне на благодати нетериторијалне персоналне аутономије и да јој навика пређе у трајну програмску потребу.

Један од тежих грехова Виктора Орбана

Да ли је Иштван Пастор у томе успео, видеће се при избору новог председника странке. Буде ли изабран др Балинт Пастор, млади а већ искусни политичар, Иштванов син, то ће у извесној мери да буде и знак да се странка навикла на свој курс немешања Мађара у унутарсрпско питање степена аутономије Војводине.

Ови, најбољи у историји, односи између Срба и војвођанских Мађара настали су, пре свега, одустајањем Мађара од помагања војвођанским аутономашима у подебљавању авнојевске границе унутар Србије.

Вучић: Односи Србије и Мађарске на највишем нивоу, хвала Пастору

Узрок невољама које мађарски премијер Виктор Орбан има са властима ЕУ није, како се претежно мисли, само у његовој суверенистичкој политици Мађарске у ЕУ, већ и у протезању његових идеја на интересе Србије, у искључивању српских Мађара из аутономашких циљева у Војводини.

То немешање војвођанских Мађара у унутарсрпско питање степена аутономије Војводине отежало је послове даљег распарчавања Србије. Бар привремено. То је један од тежих грехова Виктора Орбана пред комесарима из ЕУ.

Пастор је преузео вођење странке која је имала и разумевање за опште тежње тзв. војвођанских партија за подебљање авојевске граница дуж Саве и Дунава, али је морала пред својом, мађарском, јавношћу да исказује и разумевање за тежње "радикалнијих" партија мађарске мањине ка персоналној аутономији, то јест територијалном организовању општина са мађарском већином.

Можда је балансирање и допринело да највећа странка војвођанских Мађара пронађе политику кроз коју ће мађарска мањина остваривати све своје виталне интересе без штете по виталне интересе државе и без подозрења већинског народа Србије. 

У недавном интервјуу "Политици" Иштван Пастор је дословно рекао: "Можда звучи патетично, као да је претерано, али није. Посебност ситуације бих могао исказати чињеницом, која је веома ретка код мањинског политичара, готово непозната, а могао бих је описати тако да одавно у мени, у мојим саборцима, не постоји сукоб приликом заступања интереса своје домовине и своје нације, односно своје матичне државе."

Аутономија Војводине као унутарсрпско питање

Неки ће рећи да је овакву политику Мађара у Војводини определио савез СНС и СВМ, и биће у највећој мери у праву, али ће остати и дужни идејама неких првака мађарске мањине изван Пасторове странке. Наиме, и СВМ је у свом политичком програму имао, поред дограђивања покрајинске аутономије, и циљ мањинске територијалне аутономије у Војводини, али је тек са тзв. Мађарском коалицијом пред изборе 2008. био принуђен да се суочи са фаворизовањем тежње ка персоналној аутономији. Тада је Јожеф Каса, почасни председник странке, чак упозоравао на могућу штету по СВМ од радикализације пројекта територијалне аутономије мађарске мањине, јер је проглашење независности Косова веома сузило простор за сваку причу о овој аутономији.

Наиме, председник ДЗВМ Шандор Пал, сада покојни, покушавао је да убеди војвођанске Мађаре да одустану од аутономашке политике јер их она гура у политички сукоб са већинском Србијом, а не решева ни једно питање важно за Мађаре. Шандор Пал је имао упориште у статистици пописа из 2002. који је показао да у Војводини живи 1.321.807 Срба (65,05 процената становништва), 290.207 Мађара (14,28 процената).

Словаци су са 56.637 односно 2,79 процената били трећа по бројности етничка група, а четврту су чинили Хрвати са 56.546 или 2,78 процената, а за њима Југословени, Црногорци, Румуни, Роми, Буњевци, Русини и још 18 мање бројних или симболично заступљених етничких група, на чијем зачељу су били Кинези.

Године после пописа који је определио овај став мењале су структуру у корист српске већине, па је Палова аргументација да Мађари не треба да се мешају у међусрпско спорење око степена аутономије само јачала. Шандор Пал, Андраш Агоштон и Ласло Сабо Рац упутили су 14.12.2005. писмо Војиславу Коштуници, Борису Тадићу и Вуку Драшковићу, у коме су изнели став да је аутономија Војводине унутарње српско питање, а не питање мањина којима нико не гарантује да и у аутономнијој Војводини неће бити мањина, као што јесу.

Упрезање у интересе аутономашких српских партија у Војводини, нејаких за велике политичке пројекте, није ни померило војвођанске Мађаре у остваривању њиховог најважније циља: да буду жива веза између Мађарске и Србије. Схватили су да само патриотизам и одговорност према њиховој домовини, Србији, отвара врата према њиховој матици, Мађарској.

Да ли је опет могуће "ди су наше паре"

Није спорно да су разумевање и лична пријатељства у троуглу Вучић ‒ Пастор ‒ Орбан допринели обликовању безмало идиличне политичке сцене у Војводини, али кључни допринос имало је сазревање политичке идеје у најјачој партији војвођанских Мађара, која сада питање степена аутономије Војводине унутар Србије оставља Србима, и разлику између војвођанских Срба и Срба у тзв. централној Србији своди на разлику између широких гаћа и укројених панталона. Које више не носе ни први ни други. Посебност Срба у Војводини, на којој је цео букет малих странака градио своје програме, распала се као мехур од сапунице и, као резултат, избацила нови осећај већине Срба у Војводини: да су већи Срби од Срба у централном делу државе.

У политици је бивало могуће и оно што нам данас изгледа апсурдно, као што може већ сутра може да буде могуће и оно што нам данас изгледа мало вероватним. Могуће је да и нека мађарска партија у Војводини, у настојању да од "савеза Вучићевих Мађара" преотме водећу улогу, ускликне "ди су наше паре".

Уверења покојног Пастора, међутим, минимизују могућност таквог развоја. Јер, када се, као кровно тело међунационалне и међудржавне сарадње, формира стратешки савет Мађарске и Србије, а ускоро ће, упрезање мађарске мањине у подебљавање авнојевске испрекидане линије дуж Саве и Дунава бити бесмислено и превазиђено, јер се сви њени кључни циљеви, као што су очување идентитета, развој образовања и културе на матерњем језику и економско и социјално оснаживање, већ остварују без потенцијално конфликтне приче о територијалној аутономији.