Кецмановић у "Релативизацији": Изетбеговић се надао НАТО интервенцији

У 52. епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић је разговарала са Ненадом Кецмановићем, професором који је био и декан Факултета политичких наука у Сарајеву, ректор Универзитета у Сарајеву, професор ФПН-а у Београду, декан ФПН-а у Бањалуци, али и лидер Реформистичке странке 1991/92.

Шта за Кецмановића значи термин "урбани Срби"? Ауторка емисије наводи да је у време распада земље то значило да неко није у СДС-у, "с њим се може разговарати".

Кецмановић се присећа разговора у коме му је речено да не треба да брине "јер су муслимани спремни да 10-20 одсто Срба остане у граду 'али старих Сарајлија'", јер су са њима навикли да живе, док су ови други "дивљи".

Радован Караџић је говорио да би волео да Кецмановић буде на челу СДС-а, каже Смајловић.

"Њихови аргументи су били да им треба човек који је познат и популаран, али и који је вичан политици. Друга ствар, ја сам се у том периоду доста експонирао, пре свега кроз текстове у НИН-у који су били унитаристички, односно изразито пројугословенски, критични према републичком етатизму. А то југословенство је стални неспоразум између овог света у Србији и нас који смо тамо. Овде су обе Југославије велике заблуде, све најгоре, нама тамо је Југославија била једини начин да останемо на свом, а да будемо са матицом", наводи гост емисије.

Он се сећа да је одговорио да подржава идеју да се прави национална странка, али да неће бити на њеном челу, штавише, да вероватно неће бити ни члан.

Гласао бих за ванредно стање

У тим почецима је комуникација између странака била нормална, није било политичке мржње, а камоли етничке.

"Све те три националне странке су ушле у коалицију, поделиле су унапред функције и захваљујући томе није било реваншизма и лустрација. Свуда у Сарајеву су победиле националне странке, иако су сви причали да су гласали за реформисте и комунисте", истиче Кецмановић.

Смајловић се сећа 12. марта 1991. када је одржана седница Председништва СФРЈ на којој Борисав Јовић и Кадијевић излазе за предлогом да се уведе ванредно стање и повећа војна готовост.

"Ја бих гласао за ванредно стање - да сам био на том месту - јер је био последњи моменат да се нешто уради. Ипак, не могу да кажем да би таква одлука спасила Југославију", каже Кецмановић.

Реформисти су, наводи, били једина респектабилна југословенска странка.

Он се сећа и изјаве Нијаза Дураковића "да га гуши мирис тамјана" и додаје да је СДП због тога изгубио "бар 30, ако не и 50 посто гласова".

"У Југославији су постојали изграђени механизми камуфлаже, која је с једне стране лоша, а с друге стране омогућава да се барем одржи нека антагонистичка коегзистенција. И поред тих механизама, кад год је долазило до неких криза, онда би то изненада букнуло и могла би се читава историја БиХ писати насупрот оној да су то били дуги периоди коегзистенције, љубави и мултиетничке идиле, са чим се сад у Сарајеву парадира према иностранству. Дакле, могла би да се опише као историја непрестаних међуетничких и верских сукоба", објашњава Кецмановић.

Додаје да када је био референдум, нико од бошњачких интелектуалаца леве или десне оријентације се није јавио да каже да је то кршење устава и кршење националног баланса на коме почива БиХ, што је био јако опасан симптом за даље међунационалне односе у БиХ.

Обрадовао сам Србе у Сарајеву, а разочарао ове на Палама

Мислио је да ће уласком у Председништво БиХ "нешто успети", али да је поставио као услов да се уведе одлучивање консензусом, јер се, како каже, "тамо одлучивало већином гласова и увек је хрватско-муслиманска коалиција надгласавала Кољевића и Плавшићку".

Његов захтев је прихваћен, али је изиграван у пракси.

"Кад сам ушао у Председништво обрадовао сам Србе у Сарајеву, а разочарао ове на Палама. А кад сам изашао, окренуло се – ови у граду су били разочарани", истиче Кецмановић.

И неки муслимани су се обрадовали кад си ушао, јер су мислили да је још могуће неко решење, присећа се Смајловић.

"И ја сам имао таквих илузија, али је очигледно било већ касно да се тако нешто уради. Знам кад сам после о томе разговарао на Палама, они напросто више нису били спремни. Изетбеговић је у тој мери варао и лагао, врло убедљиво и врло умешно, али често врло наивно као дете и то да не трепне", каже Кецмановић.

О томе да постоје приватни затвори у Сарајеву је прво начуо, а затим сазнао када су га замолили да извуче угледног лекара из једног од њих. Успео је и то захваљујући разговору са криминалцем Исметом Бајрамовићем Ћелом. Изетбеговић је, по његовим речима, имао везе "са тим миљеом".

"Кључни доказ о тој вези је што су сви они имали униформе и еполете Армије БиХ, само су неки били резервна полиција, а неки резервна војна полиција. Алија је њих примао у Председништву и одликовао их", истиче Кецмановић.

Изетбеговић је играо по америчком диктату

Вече уочи доласка у Сарајево Лорда Карингтона и Кутиљера, одржана је седница Председништва БиХ.

"Алијина идеја је била да се Председништво појављује као надлежно за целу БиХ, да би заобишао ХДЗ и Радована Караџића, а да има легитимитет сва три народа. Ја кажем 'то су мировни преговори, да се рат заустави, каквог смисла има да ја учествујем, ја немам никакву војску иза себе, то је разговор три ратујуће стране'“, присећа се Кецмановић.

Он наводи да је Изетбеговић, на инсистирање Лорда Карингтона да треба да разговара са Радованом Караџићем и Матом Бобаном, одговорио да "неће да разговара са ратним злочинцима".

"Разговара се о рату са онима са којима ратујеш", поручио је Лорд Карингтон Алији.

Кецмановић додаје да су тада на српској страни изгубили наду да се са Изетбеговићем било шта може договорити. Према његовим речима, Изетбеговић се надао НАТО интервенцији и очекивао да ће она да буде до 15. августа.

"Не мислим да је блефирао, него му је неко обећао", каже саговорник Љиљане Смајловић.

Објашњава да је Изетбеговић сматрао да је важно да се одржава тензија и ратно стање да би интервенција уследила.

"Да се било шта договорио пре тога, била би сувишна интервенција. Видело се да он све време игра по америчком диктату. Он је одбацио Кутиљеров план, да би онда прихватио план у Дејтону, а тај Кутиљеров план је био повољнији за бошњаке. Да је прихватио Кутиљеров план, он би без испаљеног метка добио оно што је добио у Дејтону", истиче Кецмановић.