Плејмејкер Денвера Никола Јокић разиграва ових дана изборну утакмицу Српске напредне странке, док је глумац Драган Бјелогрлић један од редитеља кампање ривалског тима, инцијативе "Проглас", незадовољне тренутним распоредом на политичкој табели.
Јокић и Бјелогрлић, међутим, само су део плејаде славних која се укључила у изборни меч и политичко надигравање не прати само са трибина, већ са "клупе за резервне играче".
Ко је све подржао СНС?
Јер, одмах покрај терена, на страни владајућег СНС-а су и глумци Лазар Ристовски, Радмила Живковић, Никола Пејаковић, Светислав Буле Гонцић, Ивана Жигон, Лидија Вукићевић, Лепомир Ивковић…
Вучића су подржале и бројне Јокићеве колеге из света спорта међу којима су свакако најславнији Драган Стојковић Пикси, Драган Џајић, Бобан Марјановић, Жељко Ребрача, Милан Гуровић, Божидар Маљковић…
Утамкици су се прикључили чак и музички уметници - Лепа Лукић, Зорица Брунцлик и Кемиш, Никола Роквић…па и Аца Лукас.
Водитељи попут Јоване Јеремић, Огњена Амиџића, Миломира Марића, Сузане Манчић…такође су свој кредибилитет заложили за изборне циљеве Српске напредне странке.
За СНС јавно навијају и академици попут Владимира Коњуха, Светомира Арсића Басаре, бројни професори и угледни лекари попут Милике Ашанина, Зорана Џамића и Миодрага Бојића.
Ко је стао на страну "Прогласа"?
Ништа мање импресивна није ни листа која подржава "Проглас". Уз Драгана Бјелогрлића, свој потпис кампањи дали су и глумци Светлана Бојковић, Бранка Катић, Никола Ђуричко, Сека Сабљић…ту су и редитељи Здравко Шотра, Јанко Баљак и Горан Марковић. Активности иницијативе подржавају и музички уметници попут Сајси Ем-Си, Марчела, Рамба Амадеуса, Васила Хаџиманова…
Карикатуриста Предраг Кораксић Коракс, али и књижевници попут Марка Видојковића и Ласла Блашковића такође су део овог тима који још чине и водитељ Зоран Кесић, некадашњи председник САНУ Владимир Костић, као и професори Неда Тодоровић, Жарко Требјешанин, Иван Меденица…
Али, одакле сви ови људи у кампањи? Каква је њихова улога и има ли њихово учешће у изборној утакмици икаквог утицаја на гласаче?
Естрадизација политике
"Главни разлог због кога се опозиција и власт утркују ко ће привући више славних јесте својеврсна естрадизација политике које је током последњих деценија увезена са Запада, пре свега из Сједињених Америчких Држава. Тамо је у гидеборовском друштву спектакла политика, у номинално двопартијском а суштински једнопартијском систему, одавно сведена на маркетинг и на површне утиске, па јавне личности својом великом популарношћу и видљивошћу ударају печат легитимности на одлуке и мере које се желе неосетно наметнути грађанству. Јасно је да се конци политике, како унутрашње тако и спољне, вуку негде другде а да су глумци, певачи и забављачи идеални манекени да у јавности заступају одређене ставове и да, ако затреба, чак и глуме властодршце", истиче за РТ Балкан писац и публициста Марко Танасковић.
Логика која стоји иза ангажмана славних у политичкој трци, каже наш саговорник – јесте то да познати људи "маркантних појава", са искуством у јавним наступима и значајним ораторским потенцијалом, "лакше могу да запале масу и да на ефектан начин пренесу одређене политичке поруке".
"Њихова огромна популарност и осећај блискост коју изазивају због своје присутности путем телевизијских екрана у домовима бирача могу имати одређени утицај код оних грађана који су суштински аполитични и који се опредељују на основу ефемерних и баналних разлога. Сматрам, ипак, да њихово присуство и утицај не треба пренаглашавати и прецењивати, јер превелико ослањање на познате личности у кампањи врло сликовито сведочи о слабости харизме политичких лидера и недостатку идеја и супстанце у страначким програмима", указује Танасковић.
Они који превише полажу на бројеве декларисаних познатих "на овој или оној листи", треба, према речима нашег саговорника, да се присете председничких избора у Америци 2016. када је Доналд Трамп победио иако су готово све најпопуларније и највољеније славне личности Америке од Бруса Спрингстина преко Леброна Џејмса до Тејлор Свифт здушно агитовале и навијале за његову противницу Хилари Клинтон.
"Очигледно је да то што неко воли да слуша неког певача или да гледа неког глумца или навија за неког спортисту не значи аутоматски да ће гласати онако како му они сугеришу преко медија. У Србији нарочито постоји прилично велики јаз између тога како живе и о чему размишљају тзв. обични људи са једне стране и како, са друге стране, како реалност виде они славни спортисти, музичари, глумци и друге јавне личности које им се обраћају преко медија и који покушавају да утичу на њихов глас. Због свега тога сматрам да подршка и ставови јавних личности неће пресудно утицати на то како ће се бирачи определити, већ ће људи више гласати у складу са сопственим интересима и поверењем које носиоци листа уживају", закључује Танасковић.
"То је заправо једна антиполитичка идеја која подразумева презир према политичару као професији, што је у Србији веома утемељено. Људи увек имају ту врсту аверзије и онда то странке покушавају да амортизују убацујући и кампању људе који нису имали прилике да директно изазову аверзију код бирача", истиче добро упућен саговорник РТ Балкан, који је желео да остане анониман.
Велико је, каже, питање, да ли ће Јокић неког навести да гласа за СНС, и да ли ће Бјелогрлић неког убедити да изабере неку другу опцију, јер тешко је бираче преводити из једног у други табор.
"Један од добрих разлога због којих се људи опредељују за ову или за ону страну јесте што бирачи који имају одређене негативне емоције према странкама, те емоције заправо везују за појединачне личности. Кад неко не воли неку странку, то заправо углавном значи да не воли лице те странке. Зато се, на пример, Ђилас доста склонио из кампање јер је свестан да генерише више аверзије. Добар део људи из странака би својим партијама заправо највише помогао да се уопште и не кандидује", указује наш саговорник.
Исти принцип функционише и код владајуће партије – будући да су на власти, њихови чиновници, према речима нашег саговорника, "газе" мале људе и привлаче негативну пажњу, те је због тога и важна смена кадрова којом показују да СНС непрестано опипава пулс јавности.
"Зато се и појавила та идеја да се лица која изазивају одијум разводне у великом броју лица која још увек нису имали прилике да се политички офирају. Кад неко на листи од хиљаду, две или три хиљаде потписа наиђе на неку личност коју зна и за коју не везује никакве политичке емоције, он помисли: 'ова личност је стала на црту, то има тежину, можда би требало да и ја тако урадим'. То је играње на емоције и једна врста добро уходаног маркетиншког инжењеринга који, очигледно даје добре резултате, јер то се сигурно не ради безвезе", закључује наш саговорник.