Србија и Балкан
Никољдан у Рудару: "Што само нама Србима овако, јел' ово наш усуд, где смо погрешили?"
Уочи Никољдана 2022. дуго у ноћ седели смо под шаторима на барикади на Рудару, иза, према Приштини, пут је био препречен камионима, ноћ је била ледена, под шаторима клупе, ужарене пећи, много људи и љути дим
Никољдан 2022. године Срби из Северне Митровице, Звечана, околних села, славили су на барикади, код крста у Рудару. Пред очима јутрос ми слика – на сред магистрале велики славски сто, бели столњак, на столу икона Светог Николе и свећа, славски колач, посна јела, мирис тамјана...
Био је то десети дан протеста, барикада постављених широм севера Косова и Метохије због хапшења бившег полицајца Дејана Пантића и других Срба, због страха, притисака, несношљивог живота.
"Крсну славу, обележје српског народа, уместо у својим домовима, данас обележавамо овде у Рудару, под једном заставом испод часног крста, са жељеом да нам Бог да снаге да се изборимо и останемо и опстанемо на овим просторима", рекао је на путу код крста у Рудару један од Срба који су тог дана на барикади славили Никољдан.
Подсетио је и да су "Срби у рововима и у изгнанству, у збеговима, увек славили своју славу и своје свеце" и да тако, данас, "раде и Срби на барикади у Рудару".
Мало даље од славске трпезе, иза крста, били су препречени камиони, испред трпезе на једној и на другој страни магистрале шатори испод којих су биле наложене пећи и под шаторима много људи који су дане и ноћи проводили на барикади. Путеви су тог дана били препречени и у Србовцу, Ибарској Слатини, Лешку, на магистрали близу Варага код Зубиног Потока. Тог дана, ђаци су у Митровици, Звечану, Лепосавићу, Зубином Потоку, после десетак дана паузе поново кренули у школу.
Уочи Никољдана, дуго у ноћ, скоро до пред зору, седели смо под шаторима на Рудару. Напољу је било ледено, под шатором дрвене клупе, на столовима остаци хлеба, посне пите и пржене рибе, много људи, ватра и љути дим.
Људи под шатором су причали, ћутали, пушили, ја сам понешто записивао у свеску док су ми руке дрхтале од хладноће, несвестан сасвим да су све те слике око мене, и ти људи и шатори, и ужарене фуруне и ледена ноћ и дим који изнад шатора бије из сулундара, слике за историју једног народа и једног злог времена.
"Понекад, кад у глуво доба ноћи сви из шатора изађу да прошетају горе до барикаде или назад ка раскрсници ка Звечану, останем сам поред ове пећи па размишљам – каква је судбина нас Срба да смо од генерације до генерације, од века до века, стално по неким збеговима, по рововима, стално ко хајдуци од немила до недрага", причао ми је те ноћи, или можда неке претходне, свеједно, један од Срба на барикади у Рудару.
Јутрос ми пред очима слика тог човека, давно оседео, уморан, у простом, изанђалом, избледелом капуту, на глави му црна, ручно плетена капа искрзаних ивица, професор у пензији.
"Ево, погледај мало поиздаље ове наше шаторе, ове наше ватре што горе испред, прошле године овако је било на Јарињу, помрчина, у помрчини горе ватре, око ватри сенке, силуете, ко у збегу да смо! Кад сам био мали, учио сам у школи о Малом Радојици, о Козари, о хајдуцима, како су се наши смрзавали по рововима, како се бежало преко Албаније, само семе да сачувамо... Признајем, ни помислио нисам, надао се нисам, а ево, и моја генерација скоро па као наши преци! Је ли тако земљаче? И, што само нама Србима овако, је ли ово наш усуд, где смо погрешили", питао ме је професор у сред ноћи на Рудару.
Таман тада под шатор су ушли неки неки људи, баш на време, јер одговора на његова питања нисам имао.
"Мора да је моја генерација негде погрешила, или генерација мог оца, ова деца, гледам их овде сваки дан, они нису ништа криви. Њих је ово задесило. И, џаба што нису, дошло и њихово време, време страдања, искушења", рекао ми је још те ноћи професор.
Пророчки.
Тешке су биле те ноћи око Никољдана 2022. године на барикади у Рудару. Дуге и предуге, кад се смрачи, никад зору дочекати. Около, поред магистрале, један шатор, па други, трећи, пети, десети, шћукао се народ око фуруна. У једном шатору уочи Никољдана горела је свећа.
"Зашто сваку генерацију Срба чека страдање, патња, збегови, шатори, ровови", опет ме питао професор у тој ноћи уочи Никољдана, или, оне претходне, или оне на никољданско окриље, свеједно, ја сам ћутао.
Професор је причао, мени су се враћале слике од пре десетак година. Тако је било и уочи Аранђеловдана 2011. или 2012. на Јагњеници и на Зупчу код Зубиног Потока и код Дудиног крша крај Северне Митровице, и на Јарињу, на барикади крај Лепосавића, на главном мосту на Ибру у Митровици тих година. Дунуо би северац уз Ибар и ледио кости, народ под шаторима, на залеђеном асфалту, на барикадама.
"Понекад, Боже ме прости, изађем увече из шатора у помрчину, и гледам, у мрак, гледам у небо, гледам ватре, и све ми се чини, видим оне наше мученике, овуда су прошли у позну јесен 1915. мало се одморили у Митровици па продужили преко Албаније... Ја Боже, колико их је по овим гудурама око Ибра остало мртвих, колико костију непокопаних, неопојених...", причао ми је оне ноћи професор.
Горе испод великог металног крста неко је једне од претходних ноћи поставио икону и дуго је у ледној ноћи, на асфалту покреновом ледом клечао пред иконом и крстом, усрдно се молио, после се одозго вратио, прошао поред нас, ћутећи, очију пуних суза.
Тако је то једне давне ноћи, уочи Никољдана, било на Рудару крај Звечана.
Мени јутрос и синоћ и ноћас та слика не избија из главе.
Барикада у Рудару уклоњена је десетак дана касније, 29. децембра, померени су камиони, спаковани и однети шатори, однете пећи у којима је двадесет и једну ноћ и двадесет и један дан непрекидно горела ватра и око којих су људи проводили ледене ноћи и дане. Нестало је и казана у којима су људи три недеље кували чај да се окрепе и загреју, клупа, чункова, сулундара. Магистралом је из правца Приштине и јужног дела Косовске Митровице успостављен саобраћај према Лепосавићу, Лешку и Јарињу.
