"Треба имати желудац": Ко је све од српских политичара штрајковао глађу?

Штрајк глађу једног од носилаца листе Србија против насиља Мирослава Алексића својеврсни је рекорд – не памти се да је неко "гладовао" свега петнаестак минута. Јер упркос томе што је његова колегиница, потпредседница Странке слободе и правде Мариника Тепић обзнанила да они  у штрајк ступају заједно, Алексић је брже боље рекао да од тога нема ништа, из простог разлога што он пости.

Сузе које је Драган Ђилас пролио, дакле, залиле су само Мариникине непоједене оброке, будући да Тепићка и даље остаје истрајна у својој намери и већ четврти дан не узима храну. Она је тренутно под сталним надзором лекара, а како каже, осећа се "солидно".

Не знамо да ли је у штрајку и даље "рођени Београђанин са Врачара" Карло, који је такође пре неколико дана започео своју метаболичку побуну испред РИК-а, где је  дошао "са псом и ћебетом", али је извесно да Мариника која каже да није "гладна хране" већ да је гладна "слободе и правде, живота" - у свом одрицању никако није усамљена.

Од синоћ гладују још две посланице Странке слободе и правде, Јелена Милошевић и Данијела Грујић, а колективној "дијети", како је најављено, прикључиће се и Јанко Веселиновић и Жељко Веселиновић.

Штрајк глађу као метод политичке борбе неки називају "очајничким потезом", а за друге је пак "мала цена у борби за идеале". А идеалиста је, чини се, одувек на српској политичкој сцени било много, па је тако велики број политичара који су били спремни да се жртвују до последњег залогаја.

Најдуже гладовао Шешељ

Мало би ко, тако, помислио да је политичар који је најдуже гладовао - лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ.

Први пут, он је храну одбијао док је 1984. године био на робији у Сарајеву.  За 48 дана штрајка изгубио је шеснаест килограма и "зарадио" туберкулозу бубрега.

"Али, ако имате неки идеал којим се руководите у животу, вредно је жртве", говорио је Шешељ.

Ни убеђивање па ни "подмићивање" најукуснијим пастрмкама – ништа није навело српског политичара да од свог плана одустане. Осам дана је потпуно гладовао, а онда га је затворска управа ставила на инфузију.

"После двадесет дана моја крвна слика и урин били су у очајном стању и онда су одлучили да ме хране силом, сондом. Одвели су ме у амбуланту, саопштили ми какво ми је здравствено стање, да ми је живот у опасности, и да ће морати на силу да ме хране, да ми унесу храну у желудац. Ја сам то одбио, почео сам да се отимам, четири-пет полицајаца сам почео да размичем, не знам ни сам откуд ми толика снага у том тренутку. Везали су ме, ставили на кревет. Ја сам прво затварао уста, онда су ми зачепили нос па сам морао да дишем кроз стегнуте зубе. Размакли су их коначно, ставили ми левак између зуба и почели да сипају супу. После се нисам отимао", сведочио је 2003. године Шешељ у разговору за "НИН", мало пре свог одласка у Хаг.

Свега три године касније, лидер радикала је у притвору, поново ступио у штрајк глађу.

Овога пута, хране се уздржавао 27 дана, због тога што је тужилаштво затражило да му буде одузето право да се брани сам и налагало да његова права брани бранилац који би био поњиховој вољи. Пио је само воду, престао да узима лекове за високи притисак и одбијао сваку врсту медицинске помоћи – све док његови захтеви нису испуњени.

"Шешељево право да се брани сам је основно право сваког човека и наравно да ми је драго што је Војислав Шешељ избегао судбину Слободана Милошевића, то јест да га убију у том трибуналу", коментарисао је тада садашњи министар спољних послова Ивица Дачић.

Николић није јео осам дана

Ако мислите да Шешељева жртва није била велика јер се он одрицао "само" злогласне затворске хране, замислите како је било Томиславу Николићу, чија је супруга Драгица, ако је веровати Немањи Шаровићу, знала да спреми "масну, врућу, четничку гибаницу".

Јер свега неколико година касније и Николић је кренуо стопама свог некадашњег лидера. Те 2011. године, као председник у то време најјаче опозиционе странке, Николић је решио да штрајкује све док председник Борис Тадић не распише изборе.

"Ја од јутрос не узимам воду и храну. За борбу за бољу Србију и нудим последњу поруку Тадићу: ако ми се нешто деси распиши изборе за грађане Србије који ће живети и без мене и без тебе", поручио је тада Николић.

На молбу патријарха Иринеја, неколико дана касније почео je да узима воду. Одлуку председника Тадића да га током штрајка обиђе, он је, како је говорио, схватио као "српски обичај" и пошто нису постигли договор, наставио да одбија храну. Ни Томино тешко стање, као ни сузе његове супруге Драгице, нису тада омекшале срце Драгана Ђиласа који је ових дана плакао због Маринике.

Николићев штрајк он је тада оценио као "личну одлуку", и поручио да тада владајући ДС нема механизам да га одговори од штрајка. Човек који је подржао одлуку својих политичких сабораца да не узимају храну, критиковао је Николићеве сараднике поручујући да је њихова дужност била да га одговоре од штрајка.

Тома је, међутим, спојивши пост и штрајк глађу издржао до Ускрса – након изласка из болнице причестио се и омрсио васкршњим јајетом у цркви. Алексић за кога су ове две ствари неспојиве, тада је био члан УРС-а чији је лидер Млађан Динкић у време Николићевог штрајка имао мото да "никада не би легао у кревет да би остваривао свој циљ".

Напредњачки контраштрајкови

Као политичко оружје, штрајкове глађу користили су и бројни други актери са домаће сцене.

Вук и Даница Драшковић су јуна 1993., након хапшења и пребијања прогласили штрајк глађу до смрти, а прикључили су им се и други чланови СПО. Храну су одбијали све док тадашњи председник Слободан Милошевић није потписао одлуку о аболицији, односно о њиховом ослобађању од кривичног гоњења.

У новембру 1996. године, Зоран Ђинђић је, како се причало, у знак протеста због непризнавања резултата локалних избора најавио да ће посланици коалиције Заједно у Скупштини Србије искористити исти метод, али га је, у том пољу очигледно искусни Драшковић, наводно убедио да се уместо неузимањем хране, бори протестима.

Пре неколико година, штрајк су најавили, па се предомислили и Горан Весић , Александар Вулин и Александар Мартиновић. Разлог због кога су замало остали гладни био је, како су тврдили "хулиганизам" опозиције.

Мартиновић је, међутим био упоран да уђе у историју. Први познати штрајк глађу у коме су учествовали представници власти, започели су, годину дана касније управо он и његова колегиница Сандра Божић, тражећи да тужилаштво покрене истрагу против лидера Двери Бошка Обрадовића - који је у то време и сам штрајковао глађу.

Усамљени Бошко

Када је самостални посланик Миладин Шеварлић на степеништу Народне скупштине почео да одбија храну тражећи да се покрене скупштинска расправа о повредама територијалног интегритета и суверенитета Србије и непоштовању Резолуције 1244 о Косову, бунту се, наиме, прикључио и Бошко тражећи да власт позове опозицију за преговарачки сто.

"У уторак, у десетом дану штрајка глађу, заправо је само било остало да се види када ће Бошко Обрадовић да колабира или лекари да га одведу на инфузију пре него што свом телу нанесе неку већу штету. Ниједан његов захтев није испуњен, није добио масовну подршку грађана, власт се није ни заљуљала, а камоли потресла, представници Европске уније нису се били нарочито узбудили. Бошко је посматрао како испред Скупштине живот несметано тече ка 'лажним' парламентарним и локалним изборима заказаним за 21. јуни, који ће зацементирати власт Српске напредне странке и њеног председника", писало је "Време" 2020. године.

Најиздржљивији је био желудац лидера "Двери". Шеварлић је гладовао дан, Мартиновић два, а Обрадовић, коме се у протесту придружио и колега Иван Костић, без хране је изгурао десет дана.

"Без хране се може, без слободе не. Има и других начина да се ова борба настави", тврдио је тада Обрадовић, који је, чини се, најављујући да напушта лидерску функцију у странци, одустао од борбе.