Србија и Балкан
Поновно увођење обавезног војног рока: Значај и проблеми за Војску Србије
Иако резервисти не би били оспособљени као њихове колеге из активног састава, искуства из Специјалне војне операције показала су да је у случају дуготрајног сукоба обучена резерва, знатно ефикаснија од јединица које су прошле искључиво кроз убрзане курсеве домаћих или страних инструктора
Током протеклих неколико година у јавности су се више пута појављивале информације и покретале дебате о поновном увођењу обавезног служења војног рока. Тако је и актуелни министар одбране Милош Вучевић, за време гостовања у јутарњем програму телевизије Хепи, најавио покретање иницијативе за укидање одлуке о суспензији обавезног служења војног рока.
Према његовим речима Генералштаб и Министарство одбране ће покренути иницијативу код председника Србије и врховног команданта оружаних снага да се укине одлука о суспензији војног рока, односно да се опет реактивира закон који дефинише обавезно служење војног рока.
Као главни разлог за овакав потез, министар Вучевић наводи процену безбедности у држави, тачније потребу за попуњавањем резервног састава, будући да 13 година није било обавезног служења, због чега се јавио недостатак у људству. Наравно поред недостатка кадрова и регрута, нема сумње да је на поменуту одлуку утицала и све сложенија геополитичка ситуација у свету и заоштравање односа великих сила, као и сукоби у Украјини и Појасу Газе.
Зашто и када је укинуто обавезно служење војног рока у Србији?
Иако се војни рок још од времена Кнежевине Србије и увођења стајаће војске сматрао неком врстом традиције и био изузетно цењен у народу током читавог 20. века, Влада Републике Србије је крајем 2010. године донела одлуку о обустави обавезе служења војног рока. Након разматрања у скупштини одлука је усвојена и ступила на снагу првог јануара 2011. године.
Овом потезу претходила је готово деценија проблема везаних за попуну јединица и избегавање војног рока, уз злоупотребу опције "цивилног" служења, међутим повољне међународне околности и мирнодопски услови утицали су на игнорисање свих потешкоћа због чега је дошло до пада броја људи ангажованих у Оружаним снагама.
Такође, у периоду пре укидања обавезног служења државно руководство са Министарством одбране интензивно је радило на интеграцији и стандардизацији са НАТО, што је резултирало ступањем у програм "Партнерство за мир" у децембру 2006. године. Овај процес подразумевао је потпуну професионализацију војске уз истовремено стварање активне и пасивне резерве, која би била позивана у одређеним терминима ради попуне ратног састава и обнове обуке.
Даљи план тадашње власти подразумевао је укидање обавезног служења након 2010. године, али уз предуслов да Република Србија постане део НАТО, што је касније изостављано из наратива.
Ипак након укидања, процес стварања и позивања резерве је запостављен, па су тако припадници активног састава војске уместо додатне обуке, оспособљавања и учешћа у мировним операцијама, чували и одржавали запуштене касарне и коришћени за санирање штете настале у елементарним непогодама. Због тога је дошло до додатног одлива школованих, тј. професионалних кадрова.
Дакле постигнут је контраефекат, па је уместо попуне јединица професионалним војницима дошло до смањивања борбеног потенцијала и свеукупних способности наше војске. На основу описаног могло би се закључити укидање обавезног служења војног рока није наступило због "НАТО стандардизације" и често помињаних финансијских проблема, већ ради (не)намерног слабљења српске војске.
Томе у прилог говоре и неки други потези тадашњег министра одбране Драгана Шутановца, по чијем налогу је уништено, претворено у секундарне сировине и продато мноштво средстава укључујући тенкове, оклопне транспортере, артиљеријско оруђе, противавионске топове итд. Све ово рађено је у складу са "НАТО стандардима", а према мишљењу многих и према жељама бирачког тела, првенствено млађег дела.
Могућност поновног увођења обавезног служења и значај за Војску Србије
Као што је већ поменуто ово није први пут да се говори о враћању обавезног војног рока, јер су сличе иницијативе покретане и током претходних година, али се увек одустајало због низа идентичних разлога.
Први од њих су свакако велики финансијски ресурси неопходни за обнављање запуштених касарни за смештај регрута, као и за производњу и набавку расходованог инвентара, од кревета па све до униформи и личне опреме.
Други мање помињани јесте Устав Републике Србије, који укључује одредбу о приговору савести, према којој нико није дужан да противно својој вери или убеђењима, испуњава војну обавезу која укључује употребу оружја. Овај проблем би могао бити решен истовременим увођењем "цивилне службе", али тај вид служења не би утицао на попуну састава.
Са друге стране, обавезна регрутација знатно би допринела борбеном потенцијалу наше војске уколико би активни састав остао непромењен, с тим да је неопходно наставити са побољшавањем услова професионалних војника. Иако резервисти не би били оспособљени као њихове колеге из активног састава, искуства из Специјалне војне операције показала су да је у случају дуготрајног сукоба обучена резерва, знатно ефикаснија од јединица које су прошле искључиво кроз убрзане курсеве домаћих или страних инструктора.
За сада није познато колико би обавезно служење трајало, а министар Вучевић је као могућу опцију навео период "не дужи од четири месеца" и нагласио да је прво неопходно проценити дужину обуке.
Додатно, извесно је да би обавезан војни рок допринео и порасту бројног стања професионалне војске, будући да након истека обавезног служења регрути могу склопити уговор са министарством одбране о ступању у активни састав. На тај начин би истовремено био решен и горепоменути проблем неадекватне употребе активне војске за послове које могу обављати регрути на служењу.
