Деда Живанових 107 лета: У Латвици крај Ариља јутрос преминуо најстарији живи Србин

У селу Латвица код Ариља јутрос је у 107. години преминуо Живан Поповић, колико се зна, најстарији живи Србин. Последњих година живео је сам у својој трошној кућици, високо у брду у овом селу, пет шест километара од Ариља – чио, ведрог духа. Онима који су га посећивали, показивао је личну карту, и у њој, као датум рођења унет 30. јануар 1917. године. 

Када сам га пре пар година, а Живан је тада био у 105. години, питао за здравље док смо седели крај шпорета у његовој кујни, кратко ми је рекао:

"Не чујем баш добро, то ми је велики проблем, и кад ходам морам да користим штап, нешто су ми у последње време и прсти немачки, све друго је мање више у реду!"

А, само кратак преглед историјских књига говори да су се оних дана када је деда Живан рођен, Енглези, Французи и Немци још тукли код Ипра и на Соми, сећање на битку на Галипољу било је још веома свеже, у Русији се спремала револуција, Романови су још владали великим царством, и Аустро-Угарска је још била жива, генерал Брусилов само што је завршио једну од великих офанзива на истоку, српска војска била је на фронту иза Солуна...

Тих дана кад је деда Живан рођен Србија је још била краљевина под краљем Петром, после су се ређали краљ Александар, па Петар Други, па Тито, Стамболићи, Милошевић, Kоштуница, Ђинђић, Вучић, у међувремену преживео је и "шпански грип", Шестојануарску дикатуру, па убиство краља Александра, па Други светски рат, па Информбиро, итд, итд, итд...

"Шта се сила владара променила, једни одлазили други долазили, мени се знало – да чувам говеда и овце, после да радим са воловима, орем, копам, косим, пластим, сечем дрва, читав живот провео сам као земљорадник", испричао ми је тада Живан.

Најстарији живи Србин живео је сам у Латвици, високо у брду под великом шумом, од седморо деце колико је са две жене изродио троје је тада било живо, мада, и они су већ били веома стари. У Живановој кући, тог дана када сам га нашао у брдима све је било под конац, од опраних судова, очишћеног шпорета, обрисаног пода, затегнутог кревета, испеглане кошуље на Живану...

И одмах, на почетку разговора, деда ми је дао рецепт за дуговечност:

"Човек мора бити помирен са богом, мора се држати добрих људи а од злих бежати као од куге! И, бити поштен", рекао ми је.

Причао ми је тог дана, мајка му је била из суседног села, од Луковића, било јој име Перса, отац Радич, 11 деце изродили, осморо умрло, Живан једно од троје прекосталих. У школу ишао само три године, радо се сећао тих дана:

"Удари ми учитељ Величко једном четири батине по прстима, оптужио ме да сам дирао неку његову синовицу Стану, после се више у школу нисам ни враћао. А био сам добар ђак, награду 'Марка Kраљевића' добио сам у трећем разреду, награду – 'Најбољи друг' у другом..."

До 20 године је чувао говеда, после отишао у краљеву војску, тамо се задржао друже време. Онда се заратило...

"Годину сам провео у четницима, годину у партизанима, кад сам био у четницима учествовао у пет борби, на Јелици нас 300 четника тукло се са партизанима, мени неки Момир био наредник, једва сам остао жив. После биле борбе на Медведнику, па на Јеловој гори, па на Трудову. Једном славили ми краљев рођендан, принели сву храну, нападоше нас љотићевци. После сам био у лагеру у Скопљу...", причао ми је од речи до речи, присећајући се гомиле детаља.

После је био у партизанима, у милицији, само, пре тога, ухватили су га партизани, тражили оружје, извели на стрељање, убацили метак у цев, па кад је Живан остао при томе да нема пушку, они му рекли – "Мрш кући џукело", и он жив и здрав дошао кући.

"Два пута сам се женио, једном 1937. други пут 1951. Прва жена умре ми 1950. са њом сам имао петоро деце, друга је умрла 2004. са њом сам изродио двоје женско", причао ми је Живан.

Kад сам га питао кад му је у животу било најлепше, одговорио ми је у стиху: "Ништа мајко радосније нема кад се момак за ђевојку спрема. И, ништа мајко жалосније нема кад се момак за команду спрема!"

Храну је спремао сам, велики проблем био је што у кући није имао текућу воду, него су му таксисти воду доносили у канистерима.

Најгоре од свега било му је, причао ми је тада, што није имало ко чешће да сврати, што није имао са ким да проговори реч. Причао ми је да су му сви дани исти, ујутру устане, спреми храну, очисти кућу, онда чита, имао је доста књига, понешто је и сам записивао, имао је једну велику црвену свеску са записима, и тако је деда Живан избројао 107 година.