Србија и Балкан
Божић у Виловима: Кад се слави и у кући и у души
На Божић у селу поране, па сви по мраку крену у цркву, шкрипи снег испод опанака, чизама или ципела, звоне звона са цркве Светог Јована и радост се осећа на сваком кораку
Горе у Виловима, између Босања, Камља и Златара, међу планинама у којима још има оморика које не могу обухватити двојица или тројица људи, али, хвала Богу, има и народа, на Бадњи дан, крај цркве Светог Јована Крститеља окупи се читаво село.
Од најмањих Виловчана које донесу мајке у наручју до стараца под шајкачама који одавно броје 70 или 80 и кусур година.
Зором пред цркву неко од домаћина ко има боље волове, Слободан Лечић са суседног Врлана или неко од рабаџија из села, Лековића, Јаџића, Матијевића или Матовића довуче три велика бадњака, понекад и читаве храстове које онда момци подигну и прислоне уздужни зид храма.
Парох, отац Станко очита молитву, пожели мештанима да сви у здрављу и радости дочекају сутрашњи празник, његов громки глас проспе се низ брегове, све доле до Пуљака и Златарског језера.
И црква и порта су дупке пуне народа па било напољу плус 15 као јуче или невиђена мећава као пре неку годину, а што се далеко чешће дешава.
Онда сеоски младићи на огањ у порти наложе бадњаке које отац Станко намаже медом, у то време проври и вино у казану крај ватре, понеку годину пристигну и трубачи Горана Матијевића или Ивана Ђенадића из суседних Акмачића. И, стане време у порти цркве Светог Јована у Виловима, на обронцима Босања.
Усели се радост у срце и душу и оца Станка и оног народа, срећни и весели сви што су, ето, живи и здрави, дочекали још један Бадњи дан и Божић, што су им у кућама сви здрави, што им је здрава стока у шталама, а и година није била лоша, следећа ће бити боља.
И, шта им сем тога још треба? Пред само вече разиђе се народ, кућама, да прво намире стоку, очисте пртине и подине стогова сена, да унесу бадњаке, вечерају, спреме се за литургују, ујутру зором, на Божић, у цркву Светог Јована Крститеља.
На Бадње вече, после вечере, кад се на столетну оморику на Бистровини, на брду преко пута цркве, закачи млад Месец, у Виловима не склањају кашике и виљушке са стола и софре. Оставе их да преноће тако умрљане, пасуљом пребранцем и осталим посним јелима, па мали Виловчани сву ноћ слабо спавају
"Чија кашика ноћас буде изгребана, тај ће сву наредну годину бити здрав као дрен", објасне родитељи дечици увече.
"А, ко ће да нам изгребе кашике ноћас, кад ћемо ми сви спавати", чуде се на Бадње вече мали Виловчани.
"Анђели", одговарају родитељи док мали Виловчани шире зенице и верују у те приче све до последње речи. У Виловима то је тако докле сеже сећање и оних најстаријих и оних још старијих који су живели пре сада најстаријих.
Ноћ пред Божић у селу је, па макар напољу била и најстрашнија мећава, и макар све пртине ујутру освануле заметене, и макар читаве ноћи одозго, од Босања урлао северац и завијали гладни курјаци, најблажа у години.
Због тога што је сутрадан дан Христовог рођења. Што радост стиже. Ујутру, на Божић, мали Виловчани, мусави, још неразбуђени, трче право у кухињу, загледају кашике, окрећу према сунцу, и понеко од њих и угледа мале огреботине на кашици којом је синоћ вечерао, и онда је сигуран да су прошле ноћи анђели дирнули баш његову кашику и да ће он бити здрав и весео и срећан сву наредну годину.
И он и његова мајка и отац, и баба и ђед и сви у кући и стока у штали.
Вилови су село сво међу шуметинама и странчинама. Зими, око Божића, кад напада снег и кад је површица, кад месечина засија свом снагом, са брда Бистровина, изнад кућа Матијевића, Месец се може дохватити готово па тојагом. Мали Виловчани редовно иду на Бистровину, понесу ђедову тојагу и пробају, сви у своје време.
Неки дохвате, само то после никоме не причају.
На Бадњи дан, зором, док сунца још нема ни на помолу, Матијевићи и Каплановићи, Матовићи и Лековићи, Поповићи из Вилова, устану, помоле се Богу, забаце секиру на десно раме, па право у Врхове.Позову и комшије и рођаке, кад је снег до појаса они млађи иду први, праве пртину, за њима ђедови.Kад одаберу бадњаке, опет се прекрсте, призову Бога у помоћ, заспу дрво пшеницом бјелицом из рукавице…
Седну усред шуме, крај бадњака, исто као и њихови ђедови Срето и Драгомир пре шездесети више године, па се сити испричају, помену своје старе, замоле сеГосподу за здравље и напредак у кући, и све гледају да им тајтренутак радости траје што дуже.
После, док бадњаке нове кућама, Виловима се зачује песма извика оних што доносе бадњаке. Па се песма пренесе с брега на брег.
Радосни људи што су дочекали још једно Бадње јутро, што су, ето, сви живи и здрави и шта ће им, сем тога, шта више.
Увече у домовима запале бадњаке, таркају ватру, вичу: "Kолико варница, толико оваца, колико варница толико јагањаца, пчела, говеда..."
Мали Виловчани све то гледају, и у свакој варници виде по једну пчелу, по јагњешце, и верују да ће наредне године бити тако, а оно тако обично и буде. Гледају млађи како им раде ђедови па после уче своју децу и унучад.
И тај се низ у Виловима, горе на планини, непрекида већ вековима.На Божић поране, па сви крену у цркву, шкрипи снег испод опанака,чизама и ципела, звоне звона са цркве Светог Јована и одјекујуселом све до Салијеве равни, Манате и Камља, и радост се осећа насваком кораку.
Пољубе испред цркве свог свештеника оца Станка у руку, свештеник њима каже: "Христос се роди", они њему одговоре: -"Вајстину се роди!"
И док то изговарају, грло им просто затрепери од неке унутрашње радости коју осете. После Божије службе, кад се врате кућама, домаћини који имају запрегу обавезно "поватају" волове у јарам, поведу их узбрдо до Бистровине, и све пазе да волови иду један поред другог, барабар, а не један испред, да се и волови нареднегодине добро слажу.
Ујутру на Божић, у сеоцету под Бистровином, крену од куће до куће, да једни другима честитају празник, да се захвале Богу на животу и здрављу, млађи остану код куће, покушавајући да се присете шта су претходне ноћи уснили, јер, оно што се у Виловима у ноћи између Бадњег дана и Божића усни, то је истина, то тако мора бити.
И цео тај дан некако је посебан. Пуне су душе Виловчана радости и док сламу од Бадње вечери бацају по воћњаку, да им роде шљиве и јабуке, и док око подне полажу говедима и док после тога ломе чесницу и загледају ко је унутра нашао шта од изрезбарених дрвцади ко јарам, ко волове, ко крабљачу, и сви дубоко верују да ће бити баш тако како на Божић буде одређено: ко нађе мјешају запашће му да хлеб меси читаве године, ко нађе дрвце обележено да представља овцу, тај ће читаво лето чувати овце…
Не траје Божић у Виловима само један дан. И наредног дана, и оног наредног, на Стевањдан, кад пођу на славе, Виловчани ће се на пртини обавезно поздравити са: Христос се роди, Вајстину се роди.
Застаће, попричати ко људи, потегнути ракију из флаше коју носе у унутрашњем џепу. Виловчани, у ствари они стари домаћини, а и млађи, ретко кад журе, а све послове у животу завршавају на време.
Можда и зато што и Божић и све празнике у години славе не само у кућама, него и у души, истински…
VV inauguration
