То је флага Карадага: Ко је оклеветао тробојку у Црној Гори?

Бити барјактар одувек је била част, јер је његова света дужност да чува обележје земље чак и по цену живота. Када би барјактар страдао, одбрану заставе преузео би други војник, јер је изузетан чин понижења да застава падне у непријатељске руке.

Ретко ко би се одрекао своје заставе без борбе, а једини до сад забележен пример у 21. веку да се неко одриче своје заставе и проглашава је за непријатељску дешава се ових дана у Подгорици.

Како је могуће да се неко одрекне народног симбола и прогласи га за непријатељски?

У рату са својим идентитетом

Недавно истицање тробојке, народне заставе из доба династије Петровић-Његош, у кабинету председника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића пробудило је старе духове у Подгорици, па се током јучерашње скупштинске седнице више расправљало о прадедовима, него о електронским комуникацијама.

Још од 2004. године, када је направљена нова државна застава, застава Краљевине Црне Горе протерана је из своје куће, а сваки вид њеног истицања сматра се чак и ударом на државност.

Чије су наше српске заставе (и чији су наши Црногорци)

Иако је још у Уставу Књажевине Црне Горе из 1905. забележено да су народне боје "црвена, плаветна и бијела", ове боје су данас прокажене, јер превише подсећају на српску, или још "горе" – руску заставу.

Због овог члана устава у једном тренутку скупштинска расправа је прерасла у препирање о нијансама на застави из Мандићевог кабинета, па се доводила у питање разлика између "плаветне" и плаве, а на стручности за боје посланицима би позавидели чак и професори ликовних академија.

Још 1913. године у песми посвећеној поводом ослобођења Пећи, Ђуро Вукићевић пише да је црногорска војска носила тробојку.

Стихови о тробојној "флаги" са белим орлом, као и да је то застава Карадага, турског назива за Црну Гору, који зна "Арнаултук ц'јели", односно сав албански народ, објављени су тада у "Цетињском Вјеснику".

Везаност краља Николе Петровића за тробојку и јуче се потегла, па се препирало и о томе како је црногорски владар сахрањен у Сан Рему.

У "Гласу Црногораца" из 1921. до танчина је описан погреб, те да је последњу молитву над одром црногорског краља у француском Кап Антибу очитао руски свештеник, а да је ковчег прекривен народном заставом, тј. тробојком.

Да је краљ Никола тако сахрањен и у Сан Рему у руској цркви, сведочи и снимак када су његов, и гроб његове супруге краљице Милене, отворени 1989. године.

Иако је оставио завештање да га сународници у земљу врате кад буде ослобођена, на Цетиње се вратио у њему мрску Југославију, тада у форми СФРЈ 1989. године.

Тек тада, на тлу Црне Горе, пресвучен је у црвену заставу, такозвани алај-барјак, војну заставу са белим двоглавим орлом и златним лавом, што није била жеља краља Николе, већ одлука оних који су га надживели.

Иако би неки данас жарко желели да се одрекну тробојке, она је толико укорењена у историји Црне Горе да је дуже она била обележје земље него данашњи алај-барјак.

Чувена британска енциклопедија Британика појам заставе Црне Горе описује речима: независност Црне Горе призната је 1878. и те године Црна Гора је усвојила хоризонталну црвено-плаву-белу тробојку Србије за своју државну заставу. Њене пансловенске боје инспирисане су руском заставом.

Током Другог светског рата, под окупацијом Италије поново се у Црној Гори вијорила црвено-плаво-бела тробојка од јула 1941. до новембра 1943. пише "Британика".

Да је немогуће избацити тробојку из историје Црне Горе данас се види и по симболима војске. Мало ко зна да се тробојка налази у инсигнијама Војске Црне Горе, међу свим другим историјским заставама, тамо где јој, сасвим заслужено, и припада место.