Знамо ли за кога гласамо: Како је ЕУ претворила српску политику у пијацу

На позив потпредседника Српске напредне странке и кандидата за градоначелника листе "Београд не сме да стане" Александра Шапића упућен листи "Ми-Глас из народа" на разговоре о потенцијалној сарадњи на нивоу Града Београда, из ове листе стигла су два одговора.

Један јасан и отресит, да "Ми-Глас из народа" понавља свој став да неће улазити у коалицију ни са ким. И други нешто неодређенији из покрета "Нема назад, иза је Србија", чији је члан Александар Јерковић био носилац листе "Ми" на београдским изборима, да се надају да ће њихови коалициони партнери из удружења "Ми" прихватити позив на заједнички састанак на којем ће разменити мишљења по питању одлука које се тичу београдских избора.

Постоји, дакле, могућност да дође до размимоилажења ставова између листе "Ми-Глас из народа" и оних који су је представљали на нивоу Београда јер за прве је став око коалиција јасан, док га други и даље виде као тему о којој се може договарати.

Расплет можда и није толико судбоносан, колико чињеница да се готово после сваких избора питамо за кога смо гласали и да је то постао системски проблем јер захваљујући гласовима које су бирачи дали одређеној листи, политичком програму или политичким лидерима неки одборник са те листе добио је право да слободно располаже својим мандатом. Иако за њега нико није гласао.

Можда знате за ону шаљиву фотографију на којој два путара стоје поред тек изливеног асфалта, окружени тешким машинама, ради се пуном паром, и један пита другога: "Верујеш ли ти у живот после избора?"

Шапић позива "Ми - Глас из народа" у градску власт: Како је одговорила Несторовићева листа

То је онај мистериозни период у којем је тешко задржати веру јер тада почиње политичка трговина, а једну смо озаконили на инсистирање Европске уније: укидање бланко оставки и увођење слободних мандата посланика.

Бланко оставке подразумевале су принцип да су странке власници мандата и да могу да активирају оставку посланика у сваком тренутку, али таква поставка ствари за Европску унију била је недопустива и представљала је чак и препреку на путу европских интеграција наше земље. Једну у дугачком низу, коју је већина данас и заборавила у тренутку када се као услов приступања поставља одрицање од дела територије – Косова и Метохије.

У сваком случају, на тадашњи изричит захтев Европске уније, са образложењем да политичке партије не смеју да господаре над посланицима, Скупштина Србије изменила је 2011. године Закон о избору народних посланика и укинула праксу бланко оставки, што је био један од услова за добијање позитивног мишљења Европске комисије за стицање статуса кандидата за чланство у ЕУ.

И од тада се питамо за кога гласамо и ко су људи који сада могу да располажу посланичким мандатима како им је воља. Ко је за њих гласао и какав политички програм заступају? И имају ли га уопште?

Да је наш изборни систем већински, онај у којем се гласа за појединачне кандидате, логика иза оваквог захтева из Брисела била би неупитна, али наш изборни систем је пропорционални, гласамо за листе, политичке странке и програме. И појединци који су кандидати на тој листи нису никакви самостални одборници нити слободни стрелци, већ се стављају у функцију одређеног политичког програма – оног који добија или не добија поверење бирача.

Тако је још једна тековина ЕУ постало то што не знамо за кога гласамо: оног првог на листи и можда још неколико оних у врху листе барем знамо по имену и презимену, а памтимо им, ко дуже ко краће, и политичке изјаве и предизборна обећања.

Али они који се нижу иза њих, а реч је о десетинама имена, представљају праву мистерију живота после избора. Не зато што се ради о неким сивим еминенцијама, јер ми и нисмо гласали за њих, већ за листу на којој се налазе, већ због тога што им је на захтев ЕУ додељено ексклузивно право да тргују својим мандатима. Да своју слободну вољу претпоставе вољи бирача који су гласали за одређени политички програм.  

Да постоје бланко оставке, такве ствари не би могле да се десе јер ма колико Европској унији недопустиво звучало да су партије власници мандата, допустите да укажемо да смо за партије и гласали и наивно или не, њима, а не именима са дугачке листе, поклонили своје поверење.