Мајко не дај нас: Како су петорица браће Јовандића страдала у Новосадској рацији

У рано јутро 23. јануара 1942. године престао је живот Јелене Јовандић из новосадске Руменачке улице иако је овај свет напустила готово три деценије касније.

Били су то страшни дани, пуни ужаса и крви, догађаји које данас знамо под именом Новосадска рација. Тада су мађарски фашисти, након мањег инцидента са партизанским Шајкашким одредом, објавили рацију због наводног устанка и само у Новом Саду убили 500 Срба и 800 Јевреја, међу којима су били и жена, деца и старци. Нови Сад је од 21. до 23. јануара 1942. био потпуно окружен, одсечен од остатка земље и стављен под полицијски час, а мађарски војници су дивљали по њему изводећи по снегу и јаком мразу људе из њихових кућа, стрељајући и бацајући њихова тела у рупу просечену у залеђеном Дунаву.

Једна од најстрашнијих епизода овог ужасног догађаја збила се на данашњи дан пре 82 године у сиротињском делу града, у тадашњој Руменачкој улици. Мађарски војници из куће су извели сву петорицу синова Јелене Јовандић, удовице рано преминулог Ђурице Јовандића, и стрељали их у дворишту породичног дома, а њихова тела касније су бацили у залеђени Дунав.

Војници који су упали у кућу Јовандића око пола осам ујутру питали су их које су вере, а они су одговорили да су православне. Након овог одговора, сви синови Ђуричине удовице убијени су: Милорад (28), Саво (26), Паја (24), Живко (20) и Бора (15).

Живко је могао да спасе голи живот јер га је власник пиваре у којој је радио упозорио шта се спрема, али он није желео да остави мајку и браћу. Милорад није хтео да отвори врата војницима који су у ледено јануарско јутро лупали на њих. Бора је и даље био у кревету, па су га полуодевеног истерали на снег. Мајку Јелену затворили су у кућу пошто су је прво ударили кундаком. Један војник све време је држао врата да не може да изађе у двориште. Последње што је чула од својих синова док су их одводили било је: "Мајко не дај нас".

Наш избор

Крагујевачка "Крвава бајка": Нацистичка одмазда над цивилима у Србији 1941.

Јелена Јовандић касније је сведочила о пуцњима које је чула у свом дворишту, о муклој тишини која је уследила и како је када је коначно могла да изађе уз зид куће угледала тела петорице својих синова у локви крви. Молила је жандарме да и њу убију, али они нису хтели – само су јој узели сав новац који је имала и продужили даље.

Испричала је и да су увече дошли војници и на камион утоварили тела њене деце. Претпоставља да су и они бачени у Дунав са другим невиним жртвама. Јелена Јовандић сакупила је остатке лобања својих синова, све што је могла да нађе, и ставила их у једну кутију коју је чувала до краја живота и са којом је и сахрањена.

У сећање на синове, мајка која је изгубила сву своју децу у дворишту је посадила пет јабланова. Смогла је снаге и да 1946. присуствује суђењу једном од крволока из Новосадске рације, Јаношу Тоту. У исказу је навела да је убици опростила, али да никада неће моћи да заборави.

Јелена Јовандић умрла је 1971. године у 77. години живота. Сахрањена је са кутијом у којој су били посмртни остаци њених синова. На надгробним споменику Јелене, Ђурице и њихове деце пише: "Ко год прође поред наше мајке гроба, нек се сети нашег младог доба. Наша мати нашег гроба нема, јер је нас све вода однела".

Кућа Јовандића одавно је срушена, ни јабланова који су били у њеном дворишту више нема.

Почетком деведесетих година прошло века једна улица у Новом Саду добила је назив Браће Јовандића. На осамдесету годишњицу Новосадске рације 2022. године у граду у којем су живели откривена је спомен-плоча у сећање на страдалу браћу, а "Градско зеленило" посадило је тада пет јаблана. И једну јелу.