Крунски сведок: Зашто су ослобођени оптужени за убиство Ћурувије

После скоро 25 година од убиства Славка Ћурувије, 10 година од почетка суђења, две првостепене осуђујуће пресуде на укупно 100 година затвора за оптужене, стигла је и коначна пресуда по којој су окривљени за убиство Славка Ћурувије – Радомир Марковић, Милан Радоњић, Мирослав Курак и Ратко Ромић – ослобођени кривице.

Суд је ову пресуду донео још у априлу 2023. године, али је јавност из непознатих разлога на њено објављивање чекала скоро десет месеци. Иако је током прошлог лета било најава да се припрема таква одлука, њено саопштавање је у јавности изазвало праву констернацију и бујицу реакција и осуда. Јер одлуком Апелационог суда у Београду да ослободи оптужене у поступку који се водио за убиство новинара и уредника Славка Ћурувије, угашена је и последња нада да се до истине дође, па самим тим и задовољи правда.

Нема ко се није огласио и изнео свој негативни став о пресуди. Уз породицу шокирану "скандалозном пресудом", како је рекла ћерка Славка Ћурувије, и Бранку Прпу, невенчану Славкову супругу која је била са њим када је убијен, за коју је цео поступак који је вођен "фарса", разочарана су и удружења новинара јер је српско правосуђе показало је институционалну немоћ. Премијерка Србије Ана Брнабић је очекивала да ће окривљени бити осуђени, док је министарка правде Маја Поповић дубоко разочарана ослобађајућом пресудом.

Чак се поводом ослобађајуће пресуде огласио и амбасадор САД Кристофер Хил, наглашавајући да је то био "тужан дан за новинарство". Коначно, организован је и протест испред Апелационог суда.

Досије "Ћуран"

Још од првих информација о убиству, процурилих у јавност одмах после петооктобарских промена када је до медија "ниоткуда" стигао досије "Ћуран" – извештај службе о праћењу Славка Ћурувије – цео случај прате политизована фама, (опструирана) петнаестогодишња истрага, да би се са мртве тачке кренуло тек 2013. године када је уз подршку Александра Вучића, тадашњег првог потпредседника Владе Србије, формирана независна Комисија за истраживање убиства новинара.

Суђење је почело у јуну 2015, 17 година након Ћурувијиног убиства. Специјални суд у Београду је два пута доносио осуђујуће пресуде које је Апелациони суд поништавао, да би на крају сам отворио главни претрес и донео коначну пресуду, јер је првостепени суд "прекорачио оптужбу, повредио идентитет оптужбе и пресуде и није решио предмет оптужбе".

Како се наводи у образложењу једногласне одлуке петочланог већа Апелациониог суда, не постоје ни посредни, ни непосредни докази који би на несумњив начин доказали тврдње Тужилаштва за организовани криминал – ни да је убиство наручио неко из врха власти Слободана Милошевића, ни да је тај налог дат Радомиру Марковићу, челнику ДБ-а, који га је даље, према наводима оптужнице, пренео Радоњићу, тада првом човеку београдског центра ДБ.

Другостепени суд је испитао сведоке које првостепени није, али су се неки од њих изјашњавали само о информацијама које су од некога чули, те је овај суд закључио да су искази појединих сведока из истраге не само непоуздани већ и да се не могу са сигурношћу прихватити као истинити.

Шта стоји у образложењу пресуде

Нису доказани, сматра петочлано веће, ни наводи оптужнице да је Радоњић даље пренео овај план Кураку и Ромићу који су се теретили да као саизвршиоци који су, наводно, били на месту убиства.

Нарочиту је тежину имала чињеница да је Бранка Прпа, једини очевидац убиства, у истрази и на суђењу говорила да ни Ромић, ни Курак не личе на човека кога је видела у хаустору у Светогорској улици, а који је пуцао у Ћурувију.

Суд је "оборио" и кључни аргумент оптужнице – извештаје о мобилној комуникацији са базних станица, који су телефоне окривљених лоцирали у близини места убиства, и који су забележили и да су се окривљени учестало чули телефоном у то време.

Закључују и да није било спорно да је Ћурувија био критичар тада актуелне власти, "али с обзиром на то да је у односу на окривљене донета ослобађајућа пресуда, Суд се није ни могао упуштати у мотиве извршења овог кривичног дела".

Тужилаштво може да подигне захтев за заштиту законитости (као ванредни правни лек), али и да Врховни суд утврди да је повређен закон, пресуда не може да се мења на штету оптужених, будући да су они ослобођени. Заборавља се да суд суди само на основу доказа које презентује јавно тужилаштво, а које прикупља полиција.

И ту долазимо до оног старог питања – зашто се право и правда не поклапају јер, рећи ће правници, право је оно што бива, а правда оно што би требало да буде. Чак ни најјачи доказ не може одвести у затвор убицу који је већ правоснажно ослобођен за тај злочин, због начела ne bis in idem ("не поново о истом"). Његово постојање оправдава се разлозима правичности, правне сигурности и законитости, а јавља се као последица својства правноснажности судских одлука. Евентуално поновно покретање поступка у истој кривичној ствари спречава се истицањем приговора пресуђене ствари – res judikata.